Еве ги па – Зоран Јовановић

Rating: 10.00/10. From 3 votes.
Please wait…

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА
Поштовани пријатељи,

Да није било вас и вашег интересовања за оваквим причицама, вероватно не би било ни наставка књиге „Вика ми Лејка“.

Коментари које сте писали на друштвеним мрежама, после читања наших догодовштина, навеле су ме да и те причице сложим у књигу занимљивог наслова, написану лесковачким дијалектом, Еве ги па, што би преведено требало да значи – ево их опет, ево их поново, или у складу са насловом једне давнашње домаће серије – Повратак Отписаних.

У време кад осмех постаје све скупљи, надам се да ћете се током читања ових причица бар једном насмејати, што ће уједно и бити потврда да је наша кафанска дружења стварно требало ставити у корице књиге.

Инспирацију за писање причица налазио сам у стварном све-ту, међу обичним људима, у новинским насловима, политичким дешавањима, коментарима које људи пишу на друштвеним мрежама и сличним стварима, покушавајући да из њих извучем само оно што може да насмеје читаоце, играјући на карту да је смех гарантован – ако то напишем на дијалекту.

Добро дошли на место где бар на кратко можете да заборавите на све остало.

Лејка и ја, чекамо вас између редова.

Зоран Јовановић

1.

– Зоћо, мајке му га, никако да се видимо – вика ми Лејка.
– Па кад те нема – викам ја. – Куде се зацепујеш кад неси у кафану.
– Ееј, еве раним свињче и чувам голуби.
– Ма, откуд сад свињче и голуби. Шћев ти голуби кад се не разумеш у њи?!
– Даде ми човек! Вика летив пуно, да изводим од њих па да се такмичим догодине.
– Аха. А свињче?
– Е, њега ми наплати. Вика, боље летив ако има и свињче.
– Можда – викам ја – ако једев концентрат поред свињче.
– Не, бре, Зоћо. Не разумеш се ти. Кад треба летив, закољеш свињче, да замезив другари кад дођев да судив такмичење.
– Е, Лејке, не разумеш ти. Ако летив сас заклано свињче, сас јагње на ражањ рекорди постављав – смејем се ја на будалу.
Тер по тер, у зајебанцију, он се нешто досети: – Видеја ли си, Зоћо, како Лека Траилов турио таштину слику на капију?
– Коj бре? – чудим се ја – Што па ташту, толко ли убава?
– Како бре, коj бре? П’л Лека Траилов, онај општинcки курир. Таштину слику турија, да плаши гости да не му у-легнев у авлију. Неје змија – вика – ал исто му дође почим и ташта је неки акреп.  Ех, живот му јебем, куде се сети. И куде ме подсети!
Видим ја ће падне сликање куде ташту. Мислим се, турио би ја и таста на слику, него ме стра да не се здавив, па ице-пив слику. И, док ја такој бијем главу како се таст и ташта апев на слику, он ће па: – Него, Зоћо, да ти рекнем нешто. Размислија сам се и укапираја сам што ми је пропала љубав с Мицку?
– Знам. Нашла бољег – викам ја.
– Не, брате. Несам успеја да ву дирнем душу.
– Уууу, куде не. Ти си па Фројд, брате, кад нешто одвалиш.
– Јес, батице, тражила је да ву дирнем душу….а ја, слепац, од деколте даље ни макац.

Све знаш, викам ја ал, ако ми одговориш на овој питање, плаћам мочу и десет ћебапчики: – које годиште су најубаве жене?
– Свако, Зоћо! – вика ми Лејка.
– Не, брате. Него 79.! – па ћу ја.
– Ма немој?! – ко чуди се он. А што баш седамдесдевето?
– Затој, брате, што је то надограђено 69. – оћу ја да, ко, напраим фазон.
– Ништа, бре, не знаш! Сваку мож да надоградиш ако с њу умеш и ако гу поштујеш. Ја поштујем сваку и све ми лепе. Ти чекај тој 79. – вика ми – а ја отидо код Лалку Сотирову да ву надоградим осмех!
Таман да отидне, ја га заустави да му рекнем које пише у новине. Викам му: – Читаја сам јутрос куде једну, на фејс-бук, написала лујка да кој с мачку спије буди се срећан?! Да не поверујеш!
– Знам, брате. И испробао сам. Жива истина!
– Не ме зебавај, бре. Мен ми мука од мачке – викам ја!
– А, Зоћо, грешиш. Него, ако не мож с мачку, ти пробај с рибу да
спијеш, ал да си знаш с њу нема спање. Тој мрда, мигољи се, праћака се
по кревет, не мож гу уздржиш. Ал исто се срећан будиш ко с мачку да си.
Мислим се нешто. Кое ли једе кад је мудар оволко. За пијење знам и,
еве, викам туру.

 

Др Милена Илишевић – ЕТЕ ГИ ПА, И Б’Ш НИ ЈЕ МИЛО (Еве ги па, Зоран М. Јовановић)

Зависи од тона којим се реченица из наслова нове збирке кратких прича/записа Зорана М. Јовановића изговори, она на југу Србије, у живописном лесковачком дијалекту, може да значи разочарење, чак и љутњу, што непожељни гости поново долазе, али, исто тако, може да покаже и одушевљење што поново видимо неког кога жељно ишчекујемо. Управо на овај други начин ће Јовановићеви читаоци дочекати нове кафанске догодовштине Лејке и његовог хроничара Зоће. Како могу да будем сигурна?

Па због читалаца је ова нова књига и написана. Обично књиге настају из „унутрашњег порива писца да ствара“, али то не гарантује да ће оно што је створено, заживети код читалаца. Међутим, када читаоци инсистирају да ликови са којима су се у претходној књизи саживели наставе да постоје – онда је читаност нове књиге унапред загарантована.

Први предуслов да читалац заволи књигу јесте да написаном верује и да ликове прихвати као реалне. Јовановић је то остварио на веома занимљив начин. Наиме, приповедач је сам аутор, Зоћа. Није било потребе правити дистанцу између аутора и наратора из једноставног разлога што наратор само преноси догодовштине свог јунака Лејке; он, углавном у кафани, слуша његове приче, преузимајући, тако, и исто време, и улогу писца, и слушаоца, и читаоца. А пошто Јовановићеви верни читаоци познају Зоћу (малечак је Лесковац, сви се знамо), врло лако, онда, прихватају као реални лик и његовог најбољег пријатеља Лејку, осведеоченог сеоског женскароша и ветропира.

Форма у којој су ове кратке приче испричане блиска је анегдотској, а понекад се приближава и вицу. Дијалози су кратки, као преписани из реалног живота, без цензуре, без повлађивања наметнутој политичкој коректности; баш због тога и
остављају утисак аутентичног разговора између двојице најбољих пријатеља, који једног другог и опсују, али и „почасте“ разноразним надимцима. Међутим, како сам приповедач каже, „мој си је, јебо га пас“.


Поред два главна, активна лика, ту је још незаобилазни конобар Миле, који је, као и сви добри конобари, неприметно присутан да донесе и принесе, да наплати и преплати, и зачини ове разговоре кафом, ракијом или мезом, већ зависи које је доба дана и која прилика у питању. Тако овај мизансцен у којем је смештена и збирка „Вика ми Лејка“, а и њен наставак, постаје близак и познат читаоцу. И када је читалац удобно смештен за сто са својим познаницима, у кафани у којој нема изненађења већ она умирујућа атмосфера изесности, писац/наратор може да му „прода“ било коју тему. А Јовановићеве теме су неисцрпне. Наравно, као што смо већ навикли, његови јунаци највише
разговарају о женама и швалерацији, али то је тек један слој, онај због кога се насмејемо. Ипак, испод њега затичемо много озбиљнију причу, друштвену сатиру: то су размишљања о свакодневном животу, о политичким и друштвеним збивањима. Тако Лејка, у форми шале, износи врло озбиљне коментаре који за циљ имају да се читаоци замисле и преисиптају своје ставове.


Посебан „шмек“ Јовановићевом тексту даје специфичан дијалекат којим јунаци говоре.

Посматран са позиције књижевног, стандардног дијалекта, лесковачки је граматички неисправан, али је богат значењима и нијансама. Понекад само једна реч или израз мењају оно за шта би биле потребне читаве реченице да би се објаснило у књижевној варијанти. Зован М. Јовановић припада читавој плејади писаца на јужњачком дијалекту који су показали да говор који је, једном, сасвим неправедно, био предмет подсмеха, заправо има неисцрпан уметнички потенцијал. Друштвене мреже и доступност широј публици су томе свакако умногоме допринели.

Због свега наведеног, а и због много чега што ће читаоци сами открити, сматрам да је књига кратких прича „Еве ги па“ још један драгуљ савремене српске књижевности који ће се пребацивати из руке у руку и дуго читати.

 

(Прочитано: 79 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.038 пута)

Аутор: Ljubodrag

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . Детаљну биографију прочитајте на: www.poezija.in . . .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif