ИЗИГРАНА МАШТА
Жубор руку,
чудно звечи,
низ водопаде тела,
док миришем
заносне мирисе љубави
и лечим уморне кости,
од врела живота,
што неосетно прође.
Журба нека несносна,
обузела све ми мисли,
па патим, мучећи се
да брзо завршим,
у души слутећи,
да крај ће скоро да дође,
да крај већ блиста,
ту на корак од нас,
само га крију кише
и чиста жеља мозга мог,
да још данас не заблиста,
и однесе загрљаје све,
живот сав,
сунце…
Но, судбина већ ме носи,
већ сам лист на ветру,
а свака ћелија моја
би да проси,
за кап живота!
За кап живота
у ком љубав зрачи свежа
и авантуре лете,
а девојке надлећу и нуде се,
младе, само за дан,
за грч, за срећу,
кратку – бедну срећу!
Ох, умрећу!
Умрећу за љубав,
а нисам их имао,
све што сам могао,
да их имам?
Ох, умрећу,
а живот се тек расцветао.
Ох !
Анђели ме надлећу
и рај лебди светао,
а живот бежи, опет бежи,
ево губи се, нестаје…
Ево,
већ је нестао!
Рука ми паде са нагог тела,
немоћна као и ја цео.
Ружан смех,
стаде да одзвања,
око мене,
невесео.
Смеје ми се заводница.
Она се смеје,
ја је оплакујем!
© Љубодраг Обрадовић
