Сву ноћ је кишило.
Парк мирише на земљу
топло и хладно истовремено.
Дрвеће у двореду као
да на мртвој стражи стоји
савило гране под капима
и попут сопствених суза
измјешаних са сузама неба
по који лист падне им с грана
додирујући тло у плахом ишчекивању
нечијег тешког ђона.
Између дрвећа назире се клупа.
Празна је, нема шетача на киши.
Мало је луда попут нас било
да умивене капима пољупце краду
да се смију и времену и свијету
и забораве да се пада
при високом лету.
Уморна и сама стоји клупа
испрана кишама и ишибана вјетровима
колико ли је само прича сачувала
у својим похабаним даскама.
Киша и даље без престанка лије.
Усамљена клупа у старом парку
и нашу причу крије,
кроз завјесу од капи
видим два насмијана лица
усне влажне од кише и пољупца,
прилазим клупи и лица нестају
по који лист опао, на њој
је још остао,
склањам га хладним прстима
тражећи два слова урезана.
Киша је и даље падала
носећи са собом слику
покислих успомена
клупа у парку празна је остала
чувајући два слова,
некада давно,
по киши урезана.