Добродошли!
Лутам уморна и сама,
без идеје за нови почетак,
У кутији компромиса,
болесна и тужна.
У саксији цвећа
посвађала се љубав
и не жели у срцу да
цвета и мирише.
Сакрила жеље
и убрала инат,
просула га по нади
и закопчала чежњу.
Све ће се решити,
једног дана кад будеш
упознао загрљај самоће
и припао му срцем и душом.
Бићеш закључан
у својој спознаји:
да је живот игра,
с краја на почетак
и с почетка на крај.
ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ
Усних те ноћас,
уочи Ђурђевдана,
указа ми се свјетлост,
најљепша, Прeсвета!
Богородице Љевишка…
Васељенски сабор, Светице.
А, страшни Cуде.
Часовник стао, вјекови се укрстили.
Душа Ти се на Небо ваздигла.
У бодљикавој жици, љепотице, тужиш,
у болу земаљског јаука.
Погурена од кише ледене.
Долазим ти сестро, обалом немира,
са иконом Светог Лазара у њедрима.
Кандило запалила, јелек пригрнула.
Мајка ми га срмом метохијском везла.
Ето ме, Љевишко, наду одјенула,
гробове да чувамо, Теби да се молимо.
Теби за љубав, Метохијо мученице,
Српска, видоводна, жуборна!
Аутор: © Здравка Бабић