Када моје срце јадно,
склопи своје руке ломне,
и помисли на жуч клету,
и горчину што је пило,
тад се јавља страшан трептај,
пуно искра које сјаје,
од слободног мога духа,
што се тихо из сна буди,
па питање старо сад поставља.
Кад се тражи од човека мало,
не треба се пуно двоумити,
већ се треба брзо пресабрати,
и онда ће одговор наићи.
Људска душа од века вапије,
да попије мало меда слатког,
што је сили људскога усуда,
од већ било превише за дати,
те сем онда вешто он сабире,
па говори чемерном човеку.
Људско ти је знање непознано,
не треба ти сласти из пехара,
јер је сласти од већ тешко доћи,
те се лати ти крвава меса,
не бил себе гладног намирио,
и спокојно лези у постељу.
