Добродошли!
Ustajala sam Između simfonije i maestrala Nizvodno za zemnim varkama Niz koje proljeće miriše Uranjala sam žudno u porijeklo priče U kojoj je neko spaljivao Tvoje nenapisane pjesme
Ustajala sam
Između simfonije i maestrala
Nizvodno za zemnim varkama
Niz koje proljeće miriše
Uranjala sam žudno u porijeklo priče
U kojoj je neko spaljivao
Tvoje nenapisane pjesme
Настави са читањем “REKVIJEM – Mirko Popović”
ГОДИНА ЗА ГОДИНОМ Како која година се ниже, Нестајемо све смо крају ближе, Пролазност нам гаси надахнуће, Па желимо још једно свануће. И да жито зрело жањемо по хладу, Да ни једно зрно птице не украду, И кад длан нам од жуљева пуца, Помељара стара да весело куца. Али зоре, сад су неке друге, Остарелог … Настави са читањем “ГОДИНА ЗА ГОДИНОМ – Драгојло Јовић”
ГОДИНА ЗА ГОДИНОМ
Како која година се ниже,
Нестајемо све смо крају ближе,
Пролазност нам гаси надахнуће,
Па желимо још једно свануће.
И да жито зрело жањемо по хладу,
Да ни једно зрно птице не украду,
И кад длан нам од жуљева пуца,
Помељара стара да весело куца.
Али зоре, сад су неке друге,
Остарелог лица, с погледом од туге,
Чуде се што њиве обрађују старци,
Куд нестаде младост и сунчеви зраци.
Више међа нема, све је у корову,
На јабуку крушка наслонила тугу,
Издала је снага сад је јашу вране,
Ни за гнездо нису осушене гране.
Некад зоре будиле су мене,
Сад свануће будне очи траже,
Од истине тешке су ми ноћи,
Нарасло је пруће не виде се куће.
© Драгојло Јовић
ВЕЧЕРАС Само једно скретање погледа и створила си се са њим испред мене, држите се за руке… Тренутно помрачење свести, једва стојим, пукао бих од муке. Ти никад лепша, држиш за руку тог малог, дебелог, одвратног створа, тако те волим, а тако мрзим у овој вечери ноћних мора. Видела си ме, покушаваш да се отргнеш … Настави са читањем “ВЕЧЕРАС – Мирослав Јосифовић”
ВЕЧЕРАС
Само једно скретање погледа и створила си
се са њим испред мене, држите се за руке…
Тренутно помрачење свести,
једва стојим, пукао бих од муке.
Ти никад лепша, држиш за руку
тог малог, дебелог, одвратног створа,
тако те волим, а тако мрзим
у овој вечери ноћних мора.
Видела си ме, покушаваш да се отргнеш од њега,
али ђубре те све јаче стеже,
поздрављаш ме извештаченим осмехом,
ја једва стојим, дишем све теже.
Отргла си се од сподобе,
питаш ме нешто, тек онако, куртоазно,
мумлајући пролазим поред тебе,
осећам се бедно, осећам се празно.
Довлачим се до прве биртије,
састав људи мени добро знан,
вино се чини као добар избор,
прошао је још један дан…
© Мирослав Јосифовић