Дан: 23. април 2017.

Zatvoriću se u krunu samoniklog cveta

Postaću Palčica

Koja pije sokove Zemlje iz gipkih trava

Više ne trebam

Sićušna tratinčica naspram grdosije sveta

Snažna ko planine Alpa

 

 

Ima dana kada Tvoje breme teško nosim

Dana kada u plesu s tobom vrtoglavo padam

Znam da taj bol je retrogradan

Učitelj i vodič ka promeni koja isceljuje

Vodi me ka poznatom mestu koje iznova otkrivam

 

Skupiću se u prvi vesnik proleća

Što čuči ispod snegova

Nek bujaju tuge u tišini

Razapete na nisku đerdana

To samo su kreatori novih načina

Da nađemo lakoću u težini

 

Ovladaću svojim navikama

Iz dana u dan odmotavajući klupko

Bez kraja do novih ideja

Dehidrirana od nedostatka znanja

Svaka je ćelija

Dovela dušu na prag bestežinskog stanja

 

Dao si senku svima

Zatočenika tamne strane ličnosti

Što raste u kutku lišenom svetlosti

Ako se nikada ne integriše pred ljudima

 

Vinovnik nereda u kome sam

Skrivena  jača postaje

Njeno je da opstaje

Moje da stalno iznova nadvladam

Otelotvoreni sjaj iz jednog pogleda

 

 

Obavija me zvuk saksofona

Imrovizovana pesma ratnog veterana

Pa krenem nasumično magistralom

Po njenom taktu

Razapetom ulicom između naših svetova

 

Spiralom vremena

 

Preplićem Golfske struje u jednu tačku

Putujem okeanom ko u potrazi za svetim gralom

Pod šalom od organdina

Od zapada do istoka

Tamo gde krst od meridijana

Preseca zenicu tvoga oka

 

Hiljadu milja za san u jednom gradu

U kom se ne spava

Već u dosluhu s mesečinom

Utehu traže

Hiljadu ljudi u molitvi za mir u svetu

Pod velom ćutnje o grehu

Greh se umnožava

 

Pa ne ubijaj bližnjeg svoga rečima

Delom

Ni tišinom

 

Kad stigneš do istog cilja sa nekog drugog puta

Po vertikali recipročnih pitanja

Gde odgovora nema

Kad ti se učini poznato lice u gomili asketa

Ostavi nadu raspetu u paučini

Ona se najviše boji da bude oslobođena

 

Tajfuni nose pepeo

Sa zemlje ovog azila

Ne miči usnama

Trebalo je nešto da kažeš

Kada je žive vatre

U sebi gasila

Prvi put je udahnula život

Na prelazu tih očiju iz zelenih u plave

Iz plavih u sive poslednji put izdahnula

 

Pred katedralom pusti nemire koji tište

Ovo je tvoja oaza, a moje odredište

Predah do našeg sutra kad budem srezala

Raspuklu liniju koja je dlanove vezala

 

Nosila sam te u duši kao fetuse u telu
Rečima tvojim bremenita
Porađala sam moje pesme o tebi
I mati sam toj (ne)srećnoj raspevanoj kopiladi :
Ti ih nisi mogao priznati za svoje
Ni mene za ženu
Jer već si bio otac
I suprug…