Ноћас лутам по сањивом граду,
Прошлост своју ко на длану видим,
Питам Месец, мог другара старог,
Да ли имам чега да се стидим.
И заплачем онда гласом виолине,
Сузе су ми покидане жице,
Што несташе моје жеље силне,
У Моравске ледене дубине.
Зарад коре хлеба, ја сам овде стао,
Илузије младости ту сам жаром дао,
Сад подвлачим црту у Моравском песку,
И сабирам шта сам, лудо проћердао.
Одсањани снови вратити ме неће,
У времена прошла, ех да беше среће,
Да Мораву, само млађан прођем,
И да неком, другом царству дођем.
Под месечевим зраком Лазаревог града,
Ко мађију, вреле усне нађох,
Па не шватих кад ми живот прође,
А тај исти месец још ми дане глође.
На Моравском песку оставићу стопе,
Да их вода тихо негде к мору носи,
А нек Месец жути, та лопужа стара,
Неке нове клинце крај Мораве вара.
© Драгојло Јовић