Добродошли!
Умеш ли ти
Казнити свој его
И посрамити саму себе
Умеш ли ти
Да љубиш и грлиш
Погледом без речи
Умеш ли ти
Својом добротом
Саградити лепоту срца
Умеш ли ти
Својом искреношћу
Саградити дворац успеха
Умеш ли ти
Седети усамљен
И бити међу својима
Умеш ли ти
Обрадовати срце и душу
И посадити цвет помирења
Умеш ли ти
Сијати и светлети
И никад не потамнити
Рођен сам у тишини беле светлости . Живим у кутији створеној од стварности улупане у шлаг.
Чекам да ме полиже историја која настаје у главама лудих пробисвета који лутају падинама глупости.
Плачем заједно са њом , што прождире стварност учмалих путника трамваја званог жеља.
Налазим се у процепу времена и мојих тежњи , гутам блуд као вредност мога мишљења.
Амбис преузима цео мој живот који је тек почео, а већ смрди на хаос.
Падам у рупу насталу од помрачене свести рака самца у пустој кућици.
Мој свет се враћа на почетак као пас завијам у предворју туге створене да милује нераспоређене индивидуалне будале универзума.
Створеног да не би стварали ништа што не мора да се створи.
Плач је тај који нас тера у суноврат новог рођења
Zar ne vidiš Lelo naborano čelo
usahle mi ruke, iskopnila duša
zbog tebe je Lelo sve u meni svelo
zbog tebe se tuga nad životom gnuša
Pa me melje očaj mimo moje volje
skrnavi mi čase minute i dane
laže kada kaže da će biti bolje
da mi jadnoj duši ne zacele rane
Što me oko Lelo tvoje nije htelo
pa me čežnja gazi,na komade mrvi
nad tobom je srce cele noći bdelo
sad polako gasne,ostaje bez krvi
Malenu će humku nadletati vrane
kitiće je samo jedna ploča bela
proklinjaćeš tada minute i dane
kajaćeš se Lelo što me nisi srela.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
14.06.2025g.
Као сасвим млад ,
могао сам да скочим на облак ,
да прескочим планину . Могао сам да летим , весело као лептир ,
да чујем шапуте ,
магичне ноћи .
На моме јастуку ,
да сањам снове достојне једне усамљене брезе ,
у шуми јабланова могао сам .
Нисам .
Дошла је старост ,
Седа коса .
Не скачем на облаке
Не прескачем планине
Не летим…
Чујем шапате на моме јастуку
Сањам недосањане снове
младости моје .
Због тебе сам
Побегла од себе
И од среће која ми припада
И нисам се пуно радовала
Свака суза
Намењена теби
Није дошла ниоткуда
И није се посрећила
Ја те стално гледам
И не могу да се чудим
И не могу да те мрзим
И ако си превршио меру
И сад живим тамо где те нема
И где срећа застајкује и прашта
И милује жеље које нису твоје
И сузама брише старе успомене…
Noć. Tišina.
Mit vlada iz milion zaseda.
Ležim i odmaram kao svetla strana Meseca.
Uskoro ću zaspati;
i zvezde, i senke, i trepavice.
Sve je drago, idilično,
osim što je duša opazila nešto i
skočila pod
krevet.
ПРОЛЕЋНЕ МИСЛИ
Чини ми се, као мала,
бејах већа
од облака и дрвећа.
Очи беху зеленије
од потока и прoлeћа.
Чини ми се, као јуче,
руке су ми биле дуже
за загрљај попут дуге,
да обујме цео свет.
Настави са читањем “ПРОЛЕЋНЕ МИСЛИ – Мира Јовановић”
Искрен сам,
према себи.
Сву моју поезију ,
ако се тако може назвати ,
показујем свима.
Не тражим похвалу,
већ потврду.
Да наставим…
да пишем.
Све што напишем,
што доживим
у вировима времена,
или у сновима ,
истина је.
О њој пишем.
Сви моји страхови,
сва моја надања,
откривају моје мисли.
Време тече,
иде… лети,
некад брже од снова,
брже од самог живота.
Тек кад се деси,
схватиш да си жив.
Живиш, сањаш, мислиш, идеш ,све то зовеш животом.
А заправо,
битишeш
као стуб
у протоку
времена.
_________________________
Залутало срце
Сањало је некажњено
И није се насмејало
И није се огрејало
Залутало срце
Сакрило је тугу и уздахе
И тражило да се смири
И да сија ко раније
Залутало срце
Чекало је знак са неба
И сакрило све што није добро
И одједном прогледало
Залутало срце
Бројало је дане кад ће да се врати
И загрли осмех који му припада
И никада више не понови грешку
И ћук пјева и мирише липа
И пун мјесец бујну машту храни
Њих се двоје погледују често
Он не пита
Она се не брани
Он јој у сну сисе стиска чврсте
Пред зору му сјеме навре вани
И даље се погледују често
Он не пита
Она се не брани
Сва у зноју пробуди се, врисне
Грч је мине, препоне јој стисне
Моли зору, не свитала свани
И даље се погледују често
Он не пита
Она се не брани
Мирис трава ваља вјетар топли
Оде љето, у жудњу се стопи
У гледању прођоше им дани
Он не пита
Она се не брани