www.poezija.rs

Гаврило Принцип

Млада крв узаврела
тако је хтела
да млад човек убица постане
да чином његовим светски рат настане.

Други командовати његовом земљом превише му било
зато је Принцип Гаврило
узео ствар у своје руке
па је у сред врве и буке
искористио прилику
да опали хице по престолонаследнику.

Чисто из свог принципа
није могао поднети тог типа
што му земљом хара
и да у њој своју идеологију ствара.

Ухапшен одмах је био
све осуде часно прихватио ниједну одбио
умро у ћелији од туберколозе
био је јунак племените и храбре лозе.

Е Србијо, Србијо моја туго моја робијо

Е Србијо, Србијо
моја туго и робијо
шта сам тиме добијо
што сам овде остао
само депресивнији сам постао.

Поштену омладину газе колима
тешко њима
кад не смеју исказати очај на неправду
која се збива
свака њихова реч је истина жива
која се не признаје од стране олоша
и осталих добоша.

Четврта деценија већ је на прагу
откако је све отишло к’ врагу
никако да се побољша стање
вечито нека обмањивања и лагање
с причом да боља долазе времена
а ниоткуд на видику нека промена.

Узалудна огромна грађанска маса
кад поштени немају право гласа
бивају тучени и гажени
на крају увек рањени и поражени
сви ти порази и ране
биће узрок да једном лепше јутро осване!

Ноћу лутам улицама града, тражим забрањену истину.

Из кафића музика трешти, рекламе бљеште , привлаче радознале , као муве.

Ноћ буди успомене створене да боле . Нервозни и бахати, прљави у души , траже опрост времена за узалуд изгубљене године,тражећи формулу , а мрзе све остале сподобе у злочину.

Осећам и знам да сам сам у овој борби . Полако ме начиње и једе део по део , све док не осетим горчину што једе мој мозак и моје ја .

Сваку лаж што изговори држим у себи , и она ме полако убија Морам бити смирен можда и останем жив

_

________________________

Жена је купила сунцобран,
сјела је на клупу и гледа у екран…
Друга је пројурила на тротинету,
опуштени шетачи са слушалицама на ушима
никога не виде,
тако је ваљда свугд‌је у свијету…

Старији људи кажу,
кад се ситни бијели облачци појаве на небу,
биће кише…
Све што је некад имало значење,
нема више,
од природе  отело се све, одприродило се,
па и облаци.

Шетња упредвече опушта
разгали, још кад је поред мора,
сушта је поезија разговора,
са собом самим…

Мамим погледе жена
и то ми прија таштини.

Мирис мора у коме се купа љето
није исти као онај зими.

Реших да се јавим овим путем. Осeћам бес и срамоту.

Моја држава води одлучујућу борбу за свој опстанак.

Нападају је , а ја ћутим.

За вас не знам… али ово је моја држава , мој народ, мој , а и ваш живот.

Не сматрам себе великим песником,

али не могу, а ни нећу да се бавим „писањем“

док се моја земља бори за живот.

Овим путем дижем свој мали, али искрен глас ,

против хаоса , а за Србију.