Добродошли!
Живели смо , ма знали смо да живимо . Школу смо научили на нашем ћошку , тамо смо играли фудбал , кошарку учили да пливамо…Све.
Многи су потекли са тог ћошка тамо смо учили да крадемо од живота , да варамо , да мувамо.Тамо смо научили живот.
Живели смо га до последњег даха , до последње паре , до балчака… до јаја .
На ћошку смо научили да волимо , да губимо и да плачемо, да се суза не стидимо да поштујемо.
И да , са смехом на уснама , ако треба , гинемо
Сада само седимо гледамо….И сећамо се
Тихо и полако,корак по корак,
одлазила си неприметно
нестала си попут сенке на сунцу
за собом остављаш траг зимске росе и повлачиш се,предајеш се али си победник,људи ћуте,зидови говоре.
Чинило се као да твоја књига има још страница,а заправо остају празни листови са једном дубоком тачком.
Пуштам те,руке ми остадоше осушене,
језик нем док ћутање изједа као црв због жеље да чујем глас,негде у недрима остаје празнина,неке пукотине не можеш закрпити,ни данас,ни јуче,а сутра не дође никад.
И сада кад Дунав постаје прозиран,
а маслачак краси башту,
у авлији на дну осети се траг зимске росе,и у ваздху једно питање без одговора,дан по дан,а минут и даље је као година.
У светлости дана чујем ти шапат,
у мрклом мраку током ноћи
угледам те као сенку
вечног дивљења победнику који се предаје.
Спуштам поглед,одајем почаст јер и без мача постоје хероји које славити треба,
не плачем,гласно се смејем из гордости
јер си предају прославила осмехом
без речи,и тако постала вечни победник.
Kad izčezne sunce u smiraju dana
ko ubogo,staro,iznemoglo biće
pa duša ranjiva sva od porcelana
naprsne na male krhke komadiće
U tišini noći sen razlama tugu
svetlost beži tiho niz obraze slane
tad mi nemoć pruža ruku kao drugu
briše uspomene na minule dane
Bez traga i glasa utihnuće vreme
u grudima tutnji oluja bez reči
a duša u sebi privija svo breme
kao stari hram što u tišini leči
I zorom kad nebom novi danak svane
kao tiho,milo,razdragano biće
u hramu pod suncem lečićemo rane
spajaćemo naše grešne komadiće.
autor
Jovica N.Đorđević
30.08.2025g.
Вечност пролази закључана врата као сладолед на врелом асвалту слично мирису летње кише по узораној земљи сељака , спремној да рађа .
Мирише она као тек обрађена , бедра жене, жељна исконске љубави . Слична кулаковој према сировој и сувој земљи тек посејаног кукуруза .
На обали , живе воде , радосна воденица чека тренутак рађања , њеног вековног посла да га обради у пројино брашно .
А после , после ће мирис тек испечног хлеба…. како рече Десанка , царовати на земљи сељака на брдовитом Балкану
Od tuge do jutra-Verica Jovanović
Kao slomljeni cvet
bele boje,
Kao beskućnik
koji nema ništa svoje,
Nešto me u duši tišti,
Neka tuga u meni vrišti.
Kao kapetan bez svog broda,
Kao zarobljenik
kome nedostaje sloboda,
Neka tuga me u duši tišti,
Neka tuga u meni tiho vrišti.
Kao starica na grobu svog sina,
bol ne prestaje,
tinja,tinja…
Kao čovek bez nade ,volje,
Kao kad bolesnik u postelji,
zna da mu neće biti bolje,
Neka tuga me u duši tišti,
Neka tuga u meni tiho vrišti.
Kao nesreća koja
čoveka iznenadi,
Kažem sebi-uzdigni se ,
pobedi,prestani…
Možda će novi dan ,
Možda će novi san,
probuditi neku novu
svetlost ,koja će obojiti
u crveno beli cvet.
Na talasu doneti
kapetanu barku,
Utešiti neutešna majku,
S dugom posle kiše,
tuge su tiše,
Lakše se diše…
Седим на тераси , у хладу, док погледом милујем стварност .
Мислима пребирем сећања , Испијам кафу , ко зна коју по реду .
Њен мирис ме враћа у прошлост , Када је све било једноставно , нормално . Исто.
Проблеми су се решавали мирно . Жену и девојку пријатељу ниси дирао . Ферка је била стварност
Витештво , нормално . Данас, све је другачије . Нико ником не да за право.
Битно је само имати паре . Уживати… без граница .
У тами, где речи не досежу,
гори ватра што не види нико.
Унутрашња ватра пламти тихо,
док свет окренут спава.
То је пламен снаге и наде,
што чува душу од мрака.
Унутрашња ватра гори,
као вечна песма живота.
Бојана Петковић
Samo me Pustite Verica Jovanović
Pustite me da idem
Понестаје ми дах,
понестаје ми снага,
бол је превише јак.
Пустите ме да идем
с капутом на рамену
као клин у камену —
тешко је пробити ову маглу.
Не, немојте —
само ме пустите, не отежавајте,
бол је превише јак,
понестаје ми дах,
нећу се борити с вама.
Дубока је моја јама.
Упишите се у књигу жалости,
нећете ми ваљда певати Оду радости.
Голи сам камен —
удрите по мени клинове,
нећу осетити ништа
док ране преко рана бушите.
Јауке бола нећете чути.
За јаук, за трзај, за грч
треба бити јак као стена —
а у мени живота и смисла више нема.
Пустите мој прах,
нека га носи олуја,
нека га винe у свемир —
тамо ће престати
окаменjeni немир.
Dok čekam …
Nemam izbora puno,
Dok čekam
mačevi bljesnu u tami
Dok čekam
Strele lete ka meni
Dok čekam …
Sablasne utvare viču
Dok čekam..
Šarene zmije mi sikću
Dok čekam ..
Razdvjam dobro od lošeg,
Dok čekam..
Najteže je biti u
ovom ludilu čovek.
Сваког дана у исто време,
улицом прође једна бака.
Гура колица, претура контејнере,
скупља стакло ,тегле и флаше.
Ако нађе стари хлеб,
одлаже га у џак ,
за свиње. Има их две.
Пре пар месеци није долазила.
Уплашио сам се
Знам је
А онда, једног дана,
поносно рече:
„Удала сам ћерку.
Даће Бог, за пар година,
добићу унуче.“
Уз песму „Бело дуде“
напусти улицу.
Врућина пара небо.
Лагано зујање клима
са прозора разби тишину.
Топло је.
_________________________