Главу ми притиска небо , боли ме сутра. Јаук ми јури небесимам , мисли марширају мојом меморијом свега се сећам .
Бол ме убија док повраћам стварност ,мисли ми милују дно , а порази вечности додирују историју стварности која одлази у сумануту прошлост будућих догађаја ојађене истине .
У тренуцима умног растројства почнем да гребем по зидовима прошлости , откривам сутрашње догађаје будућности .
Мртви устају, певају оде радости.
(Прочитано: 26 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.069.408 пута)
