Зар ниси чуо
да слово на крају љубави плаче?
Закачило се на вртешку
и прескаче све
што је добро-
Хоће да лети,
и постане прича,
за мене неће
да чује.
Слова се нижу,
у реду мирно седе.
Слово љубави
искочи и побеже,
хоће да се игра,
правила да руши,
по траци више
да се шета.
Слово љубави
мени треба,
по њему живот
да проспем,
ја га тражим,
а он бежи.
Бојим се
да ће бити касно
да га ухватим
у речи.
Здравка Николић Пап рођена је 02.12.1955. године, живи у Бањи Ковиљачи. Поезију пише из најранијих дана, а активно се посветила писању и афирмацији на књижевној сцени када је отишла у пензију. Поред поезије пише и кратке приче, хаику поезију, цртице , минијатуре... Аутор је прве збирке песама ,,Камена Душа" и друге збирке ,,Кап Живота .Са поезијом је заступљена у разним групама и порталима, ,,Неказано", ,,Песничке искре" и ,,Онлајн поезија". Добитница је ,,Златног Пера''. Освојила је Друго место на међународном песничком конкурсу,,Панонски Галеб" из Суботице са песмом , ,,Моја је душа " .
Види све чланке од Zdravka Pap
