Добродошли!
Postavio ljuba-trebotin. Procitano 606
STOP – Ljubodrag Obradović 2006-12-23 22:15:20
СТОП
С. Јесењину
Стоп!
И нема више.
Живот је прошо,
зашто да се дише?
У моме оку игра одсјај,
снови се нешто множе.
Да ли је то већ дошао крај,
или се на други излаз,
изаћи може?
Дрхтим ко свила,
разапет на нити славе.
Моја је прошлост
некад светла била,
сад се сви труде,
да ме забораве.
То је та судбина,
то проклетство света.
Било је некад весеља,
сад и то моћнима смета.
OBRAZ
To nije ono što ostane
kad maska padne..
To je granica izmedju svetla i
tame u čoveku….
Imati obraz znači da možeš:
slagati, prevariti, pogaziti, ali ne
smeš, jer bi time pogazio
sebe……
Obraz je tišina pred ogledalom,
trenutak kad srce ćuti, a savest
govori…
To je tvoj mir u noći, kad znaš
da nisi savršen, a nisi ni prljav…
Obraz se ne kupuje, ne pere se,
ne vraća se…
Kad ga izgubiš, novac ga ne
čisti, uspeh ga ne vraća, tada
duša ostaje gola…
Jer, obraz nije reč…Obraz je
čin…Obraz je izbor…
Obraz polaže ispit pred vlastitimsrcem…
A u svetu gde se sve može kupiti,
Obraz ostaje poslednja svetinja…
A danas, samo retki nose tu
SVETINJU…
Zoran Rakić, Stanci, Kruševac
Ruski pesnik Sergej Aleksandrovič Jesenjin ovaj svet napustio je 28. decembra 1925. godine, (pre tačno 100 godina) u današnjoj Rusiji, stotine ulica, trgova, institucija, spomenika širom te velike zemlje, nose njegovo ime.
CRNI ČOVEK
Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valljda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru,
Pustoši i mozak – alkohol.
Glava moja maše ušima,
ko krilima ptica bleda.
Na vratu su joj noge
Što gube sve više moć.
Crni čovek
Crni, crni,
Crni čovek
Na krevet mi seda,
Crni čovek mi ne da –
Da zaspim svu noć.
Crni čovek vuče prstom po odvratnoj knjizi
I, mrmljajuć nada mnom
Ko nad umrlim monah,
Čita mi život
O probisvetu i nekoj kulizi,
Zadajuć duši tugu i strah.
Crni čovek, Crni, crni!
„Počuj, počuj –
Mrmlja mi i veli –
Mnogo je u knjizi
misli bez mana.
Taj čovek je
Živeo u zemlji
Najodvratnijih
Hulja i šarlatana.
U decembru, u zemlji toj
sneg je djavolski čist,
I mećave počinju,
Prela, bez jeda.
Bio je taj čovek avanturist
Veliki
I prvog reda.
Bio je divan,
uz to poeta,
Mada s nevelikom
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom.
Sreća je – zboraše on –
Veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
Nesrećne su, ko cvetovi,
ne mari ništa
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.
U oluji, u buri,
Kraj nedaća svih,
Uz teške gubitke
I uz tugu kletu
Biti nasmejan, prirodan, tih,
Najveća je umetnost na svetu.“
„Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
I zato ne presedaj!
Našto mi život
Pesnika od skandala!
Drugom ti to brajko,
čitaj i pripovedaj.“
Crni čovek me gleda,
Uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala –
Ko da mi reći želi
Da sam lopuža, Hulja,
Koja je nemilosrdno
Nekoga opljačkala.
Док тражим истину у сећањима мога живота. борим се са временом и тугом.
Моја осећања су замрзнута, болна и изгубљена, попут неизговорених речи које остају заробљене у тишини мога живота.
Само ме носталгија води кроз тамне улице прошлости, где ме свака сенка подсећа на нешто изгубљено.
Покушавам да ухватим златне тренутке, али се све више губим у магли заборава.
И када светлост прошлости заблиста,схватам , да је сваки тренутак био део мене у овом бесконачном путовању кроз време и сећања
Ogorčen životom ostadoh bez glasa
dok čestit čovek u blatu tiho trune
gde laž se kruniše krunom zlatnog klasa
pa istina slepa čestitoga kune
Poštenje gladuje pod senkama vlasti
gde zlurada moć se bahato uzdiže
um poslušno kleči pod naletom strasti
pravda sklapa oči dok muljem gamiže
Znanje služi glupom bez stida i časti
gola laž se ceni,kao zakon piše
dok čista vrlina mora mučki pasti
pod senkama crnim zanavek se briše
Snaga tiho slabi,pod jarmom se koči
vera nemo kleči pred mračnim idolom
nova svetlost dana u tamu se toči
dok mrak krsti ljude lažnim oreolom.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
27.12.2025g.
Ја се Вас и даље сећам!
Очију плавих, трепавица дугих.
Густе косе плаве што потпуњава Ваш изглед,
И карактера јаког
Што дели Вас од других.
БЛАГО МЕНИ
Благо мени што умем и знам
платну душу да дам
па понос и ја, раме уз раме,
да никад нисам сам.
Просипам боје,
уносим наде своје,
сав жар, лепоту, сјај
и то траје и цвета,
не назире се крај.
Од среће блистам,
док дела листам,
а кад чујем, лепо је знај
или личи на рај…
Осетим да замирише
на живот и срећу
и кунем се тад,
баш стати нећу…
Обећам то себи,
а зашто неби
кад умем и знам,
платну душу да дам.
Настави са читањем “БЛАГО МЕНИ – Миленка Весић”
Свесно стојим на прагу својих несвесних идеја,
на ивици умоболности.
Губим мисао, створену у мојој глави
после краха универзума,
као свесног бића саме стварности.
Створен да владам емоцијама
свог унутрашњег ја,
пресвучен у лудачку кошуљу
пуну бола због изгубљених идеала младости.
Почиње велика битка ,
битка у којој ће се све сазнати.
Река прошлости избија из мојих мисли
и улива се у канал пун емоција
које урнишу моја најлепша сећања.
На мајку.
На оца.
На детињство.
На најлепше тренутке младости.
Све је ту.
Боли.
Али боли са осмехом.
Ту је и туга ,
за данима пуном прошлости,
са свим својим надањима,
прожетим језом
која полако уништава
све
за шта је вредело живети.
#željkoperovićžespОдломак из књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Одломак из књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Слова нису магнети да читаоцу пажњу привлаче, али јесу складно сложене реченице које поглед садржајем плијене!
Бескрајно сам захвалан породичним генима за насљеђену љубав према поезији. Која је у мени дуго тињала и током радне каријере стрпљиво на прилику чекала да ме себи привуче. Престанком радне активности наставио сам прекинуту поетску нит и ево покушавам по старе дане и на другом се пољу остварити. Али овај пут умјесто радних колега, пројеката и објеката окружен сам стиховима, есејима, изрекама и мислима. Захваљујући накупљеним годинама и стеченим радним искуством корачам путем који води жељеном циљу, да постанем писац са књигом у руци.
Овај ћу простор искористити да покушам појаснити начин писања, односно представити слободу у којој се играм словима и ријечима. Писање ћу упоредити са послом који сам кроз радни вијек обављао. Како сам већ написао радио сам на пословима; технолога и конструктора, занимањима која су захтхевала велику концентрацију и слободу планирања. Вођен тим искуством, словима сам додијелио улогу појединца на радном мјесту, а ријечи поредио са радним групама на посебним задатцима. Поета слова користи да стихове пише, са написаном пјесмом вријеме зауставља и враћа. И да завршим, колико год се труда и креативности у било коју дјелатност уложи на крају ће увијек нешто недостајати, баш из тог разлога савршено не постоји!
