BEZ LAŽI

Korak po korak do kraja svega
Imaš li osećaj da toneš kroz noći?
Vidiš li, ipak, zvezdu iznad brega?
Želiš li sa mnom do ponora poći?
Svaki živi stvor istom kraju cilja.
Uz osmeh i bol – život nam je isti.
Naučiti moraš živeti od milja
samo su tako svi putevi čisti.
Želim da saznam ta istina šta je.
Želim da odam svaku svoju tajnu,
s ljubavlju da delim tople zagrljaje
onome ko shvati takvu želju bajnu.
Ne, ne plači za mnom,
Ne, ne tuguj mnogo!
Sačuvaj za sebe ono što ti kažem;
saznanje je moje –
dete bosonogo
jedino što činim –
ne želim da lažem. May be an image of one or more people and people smiling

ТРИДЕСТ ШЕСТ ГОДИНА – КОЗИЋ САША

У годинама сам када покушавам да уживам у животу који смо створили ја и жена.

А кад се сетим .Ожених се .Почетнички проблеми у браку, они свакодневни.

Кад су и они постали само свакодневни, деси се први син.

Што плаче, што спава, што не спава,да ли дише…

Полазак у школу. Латиница, ћирилица, таблица множења, дељења.

Кад и то уђе у нормалу  други син.      Јово наново.

Жена уз млађег, ја уз старијег.

Све сам живце изгубио. Мали пође у школу. Све исто, само већи проблеми.  Или ми се бар тако чинило.

Средње школе прођоше лако, нисам ни осетио.

Старији завршио, хемијски факултет  докторирао, ради.

Млађи нешто мрљави с факултетом,мада ми се чини да од тога нема ништа.

Почео да ради. Ја у инвалидској пензији. Деца раде. Жена ради.

Понекад се питам  да ли је то то после тридесет шест година брака?

Јесте.

Само још да жена оде у пензију

ОДАБРАНЕ МОЈЕ МИСЛИ – Жељко Перовић

 

#željkoperovićžespПјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

О ПОЕЗИЈИ

ПОЕЗИЈА И ЖЕНА
Поезија се као жена и љуби и воли, са њом се вријеме не троши већ у њему ужива!
ПОЕЗИЈА
Писати поезију без инспирације узалудно је мисаоно расипање!
ПОЕЗИЈА И ПОЕТА
Поезија настаје када дешавање као дуга поету дотакне!

О ЉУБАВИ

ЉУБАВНА ИСТИНА
Праве љубави истину иза паравана не крију, већ је као храну на стол сервирају!
ЉУБАВ И РИЈЕЧИ
У љубавној вези ријечи су војници који границе чувају!
ЉУБАВ И ЉЕПОТА
Када се искрено воли, ни лице, ни тијело не копне, љубав љепоту од старости чува!

О ЖИВОТУ

ЖИВОТ КОЈИ НЕСТАЈЕ
Из старости живот клизи и као дим са цигарете нестаје!
ЖИВОТНА ДЕШАВАЊА
У животу постоје лијепа и тужна дешавања, док се једна не заврше, други се неће појавити!
ЖИВОТ КАО ПРЕКРЕТНИЦА
Живот је стална прекретница, некад побједа злата вриједна, а некад пораз и стрампутица!

УМОРАН – КОЗИЋ САША

Уморан ,

од посла  долазим кући .

Згужван , жељан одмора .

Једем на брзину шта ?

Немам појма .

Узимам новине ,

лежем на кревет .

Жена бесна ,

деца разуздана

школа на чивилуку .

Наши животи изгубљени .

Треба нам одмор

Он ће решити све ……

Жена бесна , ја згужван ,

деца разуздана ,

школа на чивилуку …

Ми сви , у новом кредиту .

 

МАЈЦИ

Отишла си тихо у свитање
Кад се сањиво буде мале птице
И посљедњу пјесму пјевају
За тебе моја најдража грлице.

Отишла си својим пупољцима
За којим си тужила годинама,
Моja румена ружо од туге свела
Болна за синовљевим ранама

И татиним болом непреболним
Што га одведе вечери једне,
Тамо гдје се невини састају
У смирај дана циче зиме ледне.

Најдража наша, рањена срца
Што је годинама крварило,
Док си без њих ишла са нама
и стално нас савијала у крило

И крила од злокобних вјетрова
Који су пријетили да нас поломе
И однесу у непознате предјеле.
Ти која си у загрљају своме

носила завежљај скромних жеља,
онако скрхана, за наше боље сутра,
дрхтаво, храбро, како мајке знају
с нама дочекивала вечери и јутра,

да би ти изненада једне зоре ране
исти вјетрови сломили крхка крила,
као да ниси постојала и битисала,
као да ниси туго никад са нама била.

U G A R A K

Gde bejaše ljubav, gde smo srećni bili
sad ugarak crni pred večnošću gasne
suzom često kvašen ne gori već cvili
usamljeno tinja u večeri kasne

Još šapće mi vetar kroz grane što vije
da pamti tvoj osmeh i poljupce blage
al’ srce se stidi dok zaborav pije
sećanje na tebe, tvoje oči drage

I senka što lebdi nad nama bez sjaja
u kapima jutra bez slika i boja
tad duša se seti tvojih zagrljaja
jer zna da si negde, al’ ne više moja

Tu na mestu starom gde smo nekad bili
tamo gde smo sebe jedno drugom dali
nek kamen od tuge sad bolno zacvili
nek ugarak mali niko ne zapali.

autor
Jovica N. Ðorđević
20.12.2025g.

СЈЕЋАЊЕ

Сјећам се, давно је било,
Љето је мирисало на липе,
А сунце вирило иза стабала.
Имао си прелијепе очи
Очи немирног дјечака
Имао си сунце у погледу
И сјај младости на образу,

Поклонио си ми стотину
Њежних пољубаца,
И сад осјећам у роју
Како на моје усне слијећу,
У старој згради даровао си ми
Изненадну радост тренутка
И зрелост одраслог човјека,
Случајног придошлице
Који остави печат љубави
Дошавши из далека, из далека…

ЦРНИ ТАЛАС РЕЧИ – КОЗИЋ САША

 

Оног часа када схватим себе и своје писање, цео систем речи, заснован на причи, пашће. Као и поредак који се храни борбом добра и зла.

Све су то лажи, засноване на лепим речима што миришу на јутро преливено нектаром сладуњаве игре језика.

Речи које одишу миром и радом, урођеним спокојством, постају црни талас поезије у служби јахача апокалипсе.

Све речи створене су да величају стварност садашњости.

А доба у којем покушавамо да живимо не схвата да одумире на ловорима глупости, скривајући погледе једних од других.

ДЕВОЈКА И ЛЕПТИР – Душан Комазец

Шта ли то тако шушти у примицању мени,
гранчице што се гибљу под неприметним кретом
ил’само луна светли, по којој хумне сени
пепелиште ми пламе жар-птицоносним летом?

Да ли је чедност жедном поред извора проћи?
Да ли да залелечем оод среће, не од туге?
Предамном ниче “лабуд” ком је нестало моћи,
чија звездана крила сморише ноћне пруге!

И гле, спи она тамо где ми је нога врана
пред староцветном башчом усталасала траву!
Златаста јој се коса, срмилом испроткана,
расула, као бисер што мре у забораву.

Погледу не верујем, рођена је од мајке,
вилом би могла бити само када би хтела!
Да ли је сад у збегу због неке дуге хајке
па се скрива под плаштом моћног звезданог вела?

Шаренолики лептир на длан би да јој слети,
мами га опој-мирис, двоуми се, а потом
крилатим га да оде, биће му пути клети.
Васцели живот биће опчињен том лепотом!

Некада бејах лептир ког је прелепа вила
опчинила, да с њом у сред бехара блуди.
Мириси пламних зора спалили су ми крила.
Откуда онда жеља да је уснулу будим?

Тишина у постању од мене нагло иште
нехај срца, у коме тужна прошлост се свила.
Не може једна искра да плами пепелиште.
Нек’ је разбуди нежно лептир шарених крила!