www.poezija.rs

Сунце је запалило јутро које плаче, изгубљено у магли колективног сећања.

Све се сводило на музику искрених стваралаца безгрешног зачећа и сигурне смрти.

Лептирова у лету кроз историју почетака музичког фестивала величања пива.

Искрене ствараоце то води у запећак историје свега и свачега, створеног у потпуној немаштини прворођеног, у мртвилу судњег дана , створених лудака овог трулог света.

Сви чекају догађај који ће нешто изменити у овој свеопштој лудници,у хаосу судњег дана, у немаштини идеја.

 

____________________________

Danas sam tužna

 

Danas sam nešto tužna,

ne zbog tebe,

ne zbog vremena,

nisam ni zbog sebe.

Danas sam tužna u sebi,

onako — tuga neka.

U duši kô plamen tinja.

Nije ni zbog samoće,

samoća je moj drug.

Danas sam samo umorna.

Neki nemir uvukao mi se u kosti.

Ćutim do neba

i ne prolazi,

kao da čekam

da se nešto desi.

Čujem tišinu.

Neki mir.

Zebnju mi daruje hladna ruka,

senka što hoda iza mene

na putu mog stradanja,

večnog ustajanja i padanja.

Ponekad zablista

stidljiva duga nadanja.

Danas sam tužna —

ne zbog nestalog osmeha.

Danas je tužna i moja tuga,

onako jako i bolno, kô žena.

Kô senka koja me prati,

hoda iza mene,

okupana, čista, jasna,

kô pahulja srebrom okovana.

I dok je gledam, ona se topi.

I čujem njen trag,

koji mi dođe

bolno drag.

Nije zbog samoće —

samoća mi je uteha.

Nije zbog čežnje za osmehom,

nije zbog ničega.

Samo zbog bezdana,

praznine u duši

i vatre što tinja,

a dim me guši.

 

Само се сагнула,

пољубила ме у образ,

честитала Нову годину

и отишла на посао.

Ради трећу.

Моја жена.

 

Деца отишла

на дочек са друштвом,

и ваљда са девојкама.

 

Ја , сам у кући.

Скуваћу кафу,

појести парче торте.

Слушаћу музику,

народну, наравно.

 

Пре него што заспим,

сетићу се свих

вама безначајних ликова

из моје прошлости,

а мени,

нечег најлепшег

из моје младости.

 

И тако…

Дочек ће мени проћи у сећањима

која су за цео живот.

Ноћас стадоше

у једну успомену.

 

Срећна Нова година.

____________________________

Немо,

пролазим поред успомена мога живота.

 

Гледам,

град се променио.

 

Некада сам овуда пролазио успут,

јео кобасице са сенфом,

пио троугласти јогурт,

и све то.

 

Улицама:

Народног фронта,

Балканском,

Милована Миловановића,

па до

Железничке и аутобуске станице,

Пициног парка

места мога рада.

 

Знао сам све сталне и присутне:

лезбејке, дајгузе, наркомане, дилере,

шетачице,

а нарочито конобаре

и моје шибицаре…

 

И још много,

нормално ненормалних сподоба

које су,

на неки свој луди начин,

обележиле Београд.

 

Много пута сам бауљао и повраћао,

пијан по београдској калдрми.

Спавао најчешће у Пицином парку.

 

Знали су ме ,

а курве су ме чувале.

 

А ујутру су ме таксисти,

кад заврше ноћну смену,

возили кући.

Џабе

Не што нисам имао паре,

Нису хтели да наплате

 

Сада, уз велики наклон,

пишем о свим херојима улица

који су преживели.

 

А ја сам их,

некако, уз наговор других,

ставио у ове моје записе.

Ваљда ће их се

неко, некада,

сетити.

____________________________

 

РОЂАЧЕ МОЈ

Вечерас драги рођаче мој,
Кад Бадњак унесеш у дом свој,
Помисли бар једном на кућу родну,
Деде, очева и нашу, у селу мом и твом.

Погледај ону слику стару,
Пожутелу и прашњаву на дувару,
Где на кућном оџаку плави дим се вије,
А око ватре деце рој.

Сетићеш се знам,
Кад нас је у кући било као пчела рој,
И да су на Божић долазили сви,
Који су се ту, у кући нашој родили.

Сети се,
Да имали смо мало,
А ипак имали смо све,
И сјај Бадњака и љубав ближњега.

У тој кући сад нема ватре ни сламе,
ни старе лампе сјаја,
Нема приче старијих, ни деце граја,
Само ветрова оштар, фијук се чује.

И знај рођаче мој,
Осим куће родне, све је к земљи пало,
На колевке старе и кревете наше,
Кровови леже, тихо попадаше.

И још да ти кажем,
Врата и прозоре ветрови отварају,
Око куће наше завијају вуци,
Па ако тамо кренеш припази,
и добро се обуци,
Знаш, зиме су горе “вунене и љуте”.

И пази кад кућна отвориш врата,
Да ти зверка нека у руке не ускочи,
Јер сад је то њихов дом,
А ти, ја и ми, странци смо сви..

Ако не одеш пре летњих дана,
Онда понеси секиру, срп и косу,
Да посечеш шибље испред кућног прага,
А онда полако, не трчи, умири ход,
Да не пропаднеш кроз натрули под.

Погледај и плафон,
Да ти која греда не падне на главу,
Јер то може бити казна, за све који оставише
Стари кућни праг, Божић и Славу.

Погледај и наше трешње старе,
Да ли су им зацелиле гране,
Од ланаца што љуљашке нам беху,
Додирни их и реци, неку реч за утеху.

А кад назад пођеш,
Понеси макар грумен земље,
Корен и гранчицу дрена,
Да те чешће сете на место рођења.

Сви смо негде кренули,
А нико не затвори прозоре и врата,
И нико не остави бар кључеве старе,
Па ако се ко врати да ко човек уђе,
Да не мисли да опет улази у туђе.

Све што рекох теби припада и мени,
Па се силно бојим да живот не прашта,
Да ће нас потомци памтити по ружном,
Што огњиште и кућа нам оста,
Да је ветри вијају неком песмом тужном.

Ако с децом кренеш коренима својим,
Поведи их нек виде ливаде и њиве,
И нек увек знају да корени наши,
Нису тако плитки, већ да вековима трају,
Ту на земљи тој, драги рођаче мој.

                                                           Драгојло Јовић