Свесно стојим на прагу својих несвесних идеја,
на ивици умоболности.
Губим мисао, створену у мојој глави
после краха универзума,
као свесног бића саме стварности.
Створен да владам емоцијама
свог унутрашњег ја,
пресвучен у лудачку кошуљу
пуну бола због изгубљених идеала младости.
Почиње велика битка ,
битка у којој ће се све сазнати.
Река прошлости избија из мојих мисли
и улива се у канал пун емоција
које урнишу моја најлепша сећања.
На мајку.
На оца.
На детињство.
На најлепше тренутке младости.
Све је ту.
Боли.
Али боли са осмехом.
Ту је и туга ,
за данима пуном прошлости,
са свим својим надањима,
прожетим језом
која полако уништава
све
за шта је вредело живети.
(Прочитано: 35 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.236 пута)
