www.poezija.rs

Трчим уским улицама мог живота , јурим срећу , изгубљену , у лавежу паса и мирису кафане , испјену у чаши жучи моје младости .

Уноси немир и полако спушта отрову сваки део мог тела .

Време плаче за изгубљеним тренуцима моје младости , док истина сваке ноћи шапуће речи стварности које све у мени убијају и воде ме у заблуду , без јасне речи да грешим у својим поступцима .

Сећам се дана када сам ушао са намером : „Само још једну…”                      И тако већ тридесет година , само још једну .

Само се трудим да ме не пронађу мртвог на столу . Испод . Изнад.Свеједно.

Седим у својој фотељи ,

Tишина убија ,

у којој схватиш

да те нико ништа не пита .

Не траже савет ,

ни паре ,

ни неку глупост ,

ништа .

Отписали су ме ,

или нису ,

не знам .

,,Оћеш кафу?“

„Хоћу.“

И донесу .

Пијем кафу

и нешто записујем у таблету

који сам скоро купио ,

јер је стари телефон

прогутао све моје песме ,

преко двеста.

Бацио сам га .

Док пишем, схватам

да ми баш и не иде .

Срчем кафу ,

ћутим, гледам .

И , поред свега тога

надам се .

Изнад града тамни облаци се гомилају , најављујући олују .

Небом севају муње , пресецaјући тишину и предсказујући непогоду .

Крупне капи кише ударају у ритму џеза о кровове , док ветар у бесном вртлогу разноси опало лишће .

Врапци , скривени под стрејама и крошњама , трепере у својим скровиштима .

Провала облака удари свом силином . Бујице воде јуре улицама , руше све пред собом , олуја је на врхунцу.

Колапс . Град је на ногама .

А онда , онако изненада као што је почело , невреме је стало .

Са дрвећа још капље , облаци се распадају , сунце се пробија а врапци , врапци поново певају  Олуја је прошла .