Добродошли!
Nešto kao proljeće
(prvo proljeće nakon korone)
Nešto kao ljubičice
Nešto kao proljeće
Nešto kao topli dani
Nešto kao …
Ali puste su ulice
A da je sreće
Da šetamo
Bezbrižni i
nasmijani…
Da grlimo vazduh
Ptice
Drveće i trave
Da smo nešto kao
Nešto kao
Ozdravljeni
izmeđ’ sna i jave…
Шта ће ми слобода кад сам снова гладан?
Све тужне осмехе овог света носим
и са њима просим, поносим се јадан
што жетве нeродне сам по тмини косим.
Нема лека за ме, ваздуха ми дајте
да потрајем само ко’ најплићи зденац.
Пијте ил’ излијте чемер, ал’ устрајте
док сав не пресушим. На дну је каменац.
Пороке немиле разделите свима.
Нека као плима расточе се свуда.
Сем пијанства, блуда поделите њима
изгубљене чежње, сне што сања луда.
Све другове бивше, пријатеље вајне
скривене од мене као осмех тужни
забораву дајте, одали су тајне.
Блудили су са мном и они су дужни.
Снове ипак не дам, то је само моје.
Боје што трепере нек’ оду у етар.
Мисли што се роје нек’ се упокоје.
Са сумраком првим, престајем ко’ ветар.
uhvatimo tako čudne dane
i noći kako se jurcaju
čulima
padnemo u nemu raspravu
i nedostajemo se
dok život prolazi
tik do nabujale
reke emocija
koja svojom
obalom od dodira
umiva zgrčena
srca u gomili
strasti
i tako se opet
uhvatimo reči
kao za ruke i vodimo se
smislom i besmislom
kroz zagrljaje
na kiši
a ne kiši
staju sve
daljine i zvukovi
srce je ljubav
sreća i spokoj
na kraju dođu
u naše
nečujne postelje
i čudni dani
se smire
sa zvezdama utihne sve
kad poljubac
za laku noć
poželi nam
dobro jutro
Od zore pijem vinjak
topim led u srcu da suze krenu
ali uzalud to je potonuli jedrenjak
sa kormilom tuge leži izgubljen na dnu.
Zora pije mene,ja pijem zoru,
čaša za čašom,dim za dimom,
spuštenih jedra bolujem za stolom
ka brodolomu plovimo posmrtnom horu.
Neću violine i pesme cigana
sipajte vinjak da čujem krik tišine,
boli me,sve me boli,previše je rana,
još jedan vinjak pa neka sve zauvek utihne.
rađati se i živeti
iz reči u reči
kao crna senka
pod vodom u mislima
samo sam dečak
bez vremena
i sa previše želja
korak nekog
drugog sveta
kroz umove
i vene umirenja
naposletku
mesec je ostavio
bled obris pred vrata
tvoj dah
pomerio je granice
samo sam čovek
ljubavi
iznikao iz vatre
НЕБА ТАЈНА
Када отвориш очи од неба,
скренеш на себе сву светлост света,
зауставиш зуј пчела у пољу,
вртњу у Свемиру, немир планета.
А кад прстима Месец дотакнеш,
наљутиш Сунце, да и дрвеће тад полуди,
птице престану да се гнезде,
постану шашаве као људи.
Немој да се играш са косом просутом својом,
осмеси су твоји невраћени дугови,
трг Navonе ти си a не Ponte Rosso,
због тебе квадрати, постају кругови.
Остави ту твоју дрскост радости,
нека је скупљају они надмени,
ја идем некуд, себе да оставим,
дубоку плавет да заборавим.
И ДОЋЕ ТАКО ПО НЕКИ ДАН
И дође тако по неки дан
Ниодкуда наиђе ти сета.
У грудима те нешто тишти
А свака ситница ти смета.
И дође тако по неки дан,
срце те у грудима боли.
Осећаш се у гомили сам
Мислиш да те нико не воли.
И дође тако по неки дан,
у очима ти заискре сузе.
Плачеш, а не знаш разлог прави,
Мислиш да ти живот срећу узе.
Настави са читањем “И ДОЂЕ ТАКО ПО НЕКИ ДАН – Јасмина Димитријевић”
I u ovom veku
Reke krvi teku
Bombe odjekuju
Decu ubijaju
Glave odrubljuju
Milioni gladuju
Bolesti proždiru
A ti pevaš
Drhte vešala
Doline leševa
U slanim suzama
Gnojnim ranama
Plen smo vranama
Gnjila creva
Gladnim vukovima
Srušena kuća
Mali dečak jeca
Nad telom mrtvog oca
Srušene škole
Hramovi i mostovi
Vrište krvavi svatovi
Mali beli sanduci
Majčinski jauci
Iznad Urana
Čuju se bolni urlici
U ludilu buncaju pesnici
A ti ćutiš
Oči su ti izvadili
Kad su ti ćerku silovali
Žicom zadavili
Braću su ti oteli
U podrumu ih mukom mučili
Metalnim cevima
Prste im lomili
Testerama lobanje otvarali
Noge kolima rastrgali
Udove mačetama odsecali
Kožu s leđa odrali
Šlepere leševa
buldožerima zakopavali
Kosti putevima zabetonirali
Bunar bez dna telima napunili
Priđi bliže
Pogledaj dole
Beskrajni mrak dubine
Da čuješ muk vasione
Nevino oko iskrom svetluca
Nemoćno na zemlju padaju deca
Otrovna pena curi im iz usta
Pucaju rumena otečena lica
U zadnjoj molitvi
Sveštenici raspeti
Smeju se na lomači
Nežni beli anđeli
Kao jato ptica odleteli
Budnom iščupajte i meni
Srce iz grudi
Neka tvoja zlatna lađa zaplovi
Da nazdravite ponovo Čašom krvi
A ti gledaj i ćuti
Saša Milivojev
oblaci plove
knjige se listaju
na vetru od pliša
somotni plač
napuštenih zgrada
kao urlik ili muk
ptica let se čuje
i bruje kosti tiho
to nebo drema
na tuđem kolenu
od kafe i badema
mašem krilima suncu
Kada mi nedostaješ
volim najjače što mogu,
volim vasionu cijelu
i svako biće i svakog čovjeka.
Voleći tako gušim nedostajanje
voleći najjače u sve te
ljubavlju utkam
i evo, mogu da se zakunem,
dah tvoj u sobi osjećam.
Kada mi nedostaješ
volim beskrajno, jako
i stvaram te ljubavlju
kao što slikar bojama
oživi platno.
Volim sve, jer ti si sav Ljubav
od nje se rodio, od nje živio.
Vjerujem, tako da ćeš,
ako volim i samo volim
od Ljubavi da oživiš,
ponovo se rodiš, ponovo i zauvijek,
da mi nikad više ne nedostaješ.