Молитвама дугим дозивасмо драга
Одбегла заувек сва наша пролећа
Лажи су их душо, однеле без трага
Изгубљена срећа, није више срећа
Тамница су груди за срце што јеца
Венце ће од туге сузе да исплету
Април, а у нама заљубљена деца
Загрљај је оков најслађи на свету
А знаш ли да увек исто сневам
Свадбену игру, Тебе усред кола
Неутешан, о љубави певам
Ехо првог бола, песму непребола
Жељан сам остао свега што је било
Ал узалуд чежња у мојим очима
Немирном ми само слетеле у крило
Умрле звезде у пустим ноћима
ТУГА – Ђорђе Врањеш
Ђорђе Врањеш, Гламоч – Камен
ТУГА
Пред споменицима
старице гледања празне
међу записане смрти у камену.
Једна по једна
нијемо се издвајају
из црних сусрета
и мекани одласци
постају ужи
за два ногостопа.
Кад и посљедња
више се не појави
иза окуке вида
да ли ће костурнице
боју друкчије тишине
умјети запамтити?
PJESMU KOJU OSLUŠKUJEM ŽELIM PREBOLJETI – Mirko Popović
To kad me tumači melankolija
Sve dublje bdi žutilo mjeseca
I sve ukočenije boli. U oku tražim
Počinak krajolika i nepokošene
Trave što svijetle
Настави са читањем “PJESMU KOJU OSLUŠKUJEM ŽELIM PREBOLJETI – Mirko Popović”
Mleko i kosti
majko
tvojoj zemlji je prah
mog kamena s temena
vatra tvog bića
ti si kao munje strah
tvoja je utroba trava
i cvet što se rađa
naopak iz mrtve nade
mojim snom
tvoj sin spava
majko
duhovi noći
krvlju se slade
sa latica tvojih dojki
zadojeni vekovi
u davno stalom satu
na vetru
mog oka
ti koračaš maglom
sopstvenog daha
majko
suza ti kao
reka duboka
tvoje zemlje
tvoga praha
ДЕТЕ У МЕНИ – Душан Комазец
Дечаче малени што живиш у мени
тек сад си сазнао за болне тренутке
и за нетакнуте немире што сени
доносе са сузом која креће ћутке.
Одрасти и разбиј видокруге ружне.
Летом ластавице похрли ка југу.
Кад те опхрвају неке мисли тужне
пробај дохватити недостижну дугу.
Не дај да ти срце буде кондир бола
и да свака суза буде нема патња!
Туга се никада не дели на пола,
јер је она само тихој чежњи пратња.
Кад умор пристигне од животног пута
похрли детињству што те себи зове,
јер срце би опет могло да одлута
непознатом стазом у поразе нове!
Nesoneti za poneti
Sklopivši oči u dahu;
Jedna je ‘tica prećutno
zatvorila osmeh u prahu –
venama brda u ostareloj nadi.
Ne rekavši ništa, sreća je
samo odnela sebe nebu;
Da reči pevača tamo posadi.
Grad je pokrivio kičmu,
za istinu sklonu padu.
U nemilsot rime i najcrnjih
duša, jezika od čelika –
što miluju kišu mladu;
Neko će sutra
postati i srećnik,
sreća je guba prevelika –
to zna samo pesnik.
Palanačke kiše
Setio sam se davnih kiša,
purpurnih oblaka iza kuće.
U zaboravljenom zagrljaju od pliša,
jeseni me prolaze na tisuće;
Kilometara kao kap sa izvora.
Stvorenja iz stena po meni skaču,
u svetlosti pesničkih bora,
zar njihove oči ne plaču.
U mojoj je ruci druga ruka.
Bez rime, vene posute pšenicom.
Drumovi blatnjavi, puni okuka
ćute pesmom, gonjeni pticom.
Setio sam se davnih kiša,
i pesnika potonulog broda.
Iza kuće, pada noć sve viša –
ćerka mora i milostivih voda.
ЛЕРО – Андреја Ђ. Врањеш
ЛЕРО
Онај што воли и кад га боли,
смеје кад мржња веје,
његове су очи боје пролећа,
машта о срећи и вене,
човек фабула иза сцене.
Леро је чудна игра,
њега морске струје прате,
однесу га са песмом далеко,
па га ко радост,
пјацети врате.
Воз који у ферату,
ока скрене
одсвира живот као песму,
за њу, за тебе,
можда за мене.
Настави са читањем “ЛЕРО – Андреја Ђ. Врањеш”
Mornareva tuga – Jasmina Dimitrijević
Mornareva tuga
Duboke bore izbrazdale čelo.
Prazan pogled pučinom se gubi.
Nekada davno što ga istrže,
iz naručja žene koju strasno ljubi.
Pučina prostranstvo koje nema kraja.
Godine se nižu, ostavljaju traga.
Izazov vremena dal mu daje nadu,
da će kad se vrati da ga čeka draga?
U svakoj mu buri kad je more besno,
svetionik behu njene oči snene.
Video je svetlost na pučini sivoj,
a bonaca behu ruse kose njene.
Tragovi u kosi ostavili traga.
Ljubavna je čežnja nadjačala strasti,
za morskim prostranstvom što ga je odvelo
tamo gde je stalo dal će opet rasti.
Lice bez naličja
Ti se Vjetre ne zadržavaš
na istom mjestu dugo
ne ostaješ i ne gradiš gradove
ne zaklinješ se na vječnost
a ona ti je saputnik
ne pominješ kobnu riječ – zauvijek
a zauvijek si upleten u zvjezdanu mrežu
uhvaćen u zagrljaj mjesečeve sjenke
a opet slobodan i sasvim svoj
talase lomiš o sprud
čas lomiš čas miluješ
čas dahom svojim toplim
neprisustvom o prisustvu svom
cijelom svijetu kazuješ.
Ti se Vjetre ne zadržavš
tragove ostaviš pa obrišeš
rijeke bez mosta prelaziš
na sve četri strane svijeta putuješ
svugdje prođeš a nigdje ne dođeš.
Dođeš da prođeš
da prašinu podigneš do Neba
da je počistiš kad treba
da raniš pa da liječiš
pustiš pa spriječiš.
Ti se Vjetre ne zadržavaš
odlazeći iza sebe ne gledaš
sa sobom doneseš i odneseš
ne donoseći i ne odnosoći
ni košulje ni prtljaga.
U tebi je sve što je bilo
sve što jeste i što će biti
niti kriješ niti možeš skriti
niti djela nit’ zlodjela
niti zagrljaja nit’ šamara
kad miluješ a kad na koljena bacaš
kada voliš a kad mržnjom pustošiš
da li ti je dah melem ili otrov sipaš
da li ljubiš il’ proklinješ
sve se Vjetre vidi kud nevidljiv prođeš
sve Istina biva u nagoti svojoj
pred očima odvajkad nam stoji
a mi slijepi kod očinjeg vida
od koljena do koljena
od čovjeka do čovjeka
na naličja svikli i privikli
tvoje lice Vjetre nit’ osjetili nit’ vidjeli nismo.
Gradove gradimo pa ih rušimo
rane pravimo pa ih trujemo
u riječima vjeru nevjerujuć’ djelu
tražimo da ne nađemo
od bljeska Zemlje sjaj Neba
odavno se u oku zagubio
Isina se u nagosti svojoj
postidjela i sakrila
u okrilju tvome divljem
pitoma zaspala
u toplome dahu tvome
suzu je jednu tešku i slanu
u amanet za Sutra ostavila
da spominje i opominje
da moli prašta i voli
za sve ono što zapeče i zaboli
za sve ono što se okom ne vidi
i riječju ne izgovori
za sve što zapisano nije a postoji.
Ti Vjetre nigdje prošao nisi
a prolazio si
tragom bez tragova
gradom bez gradova
odjeven bez odjela
pozdravljao se nisi
i nisi se na povratak obavezao
a vraćao si se
i nisi se na Vječnost kleo
a zauvijek si se u njenu mrežu upleo
kroćen neukroćen vezan nesvezan
slobodan rob a zarobljen gospodar
nevidljiv a neskriven
bez velova i bez maski opet tajna ostaješ
tamo gdje si prestao ne prestaješ
tamo gdje si prošao ne prolaziš
odlazeći ti samo ponovo dolaziš
licem bez naličja ne postojeći postojiš.