ПРВИ СУСРЕТ СА БОГОМ

Као малено дете играо сам се маштом,
бројао звезде сјајне и жељан био свега.
Нисам волео сумрак који са тамним плаштом
хара по нежној души, бојао сам се Њега.

Била је на сред собе, краћа јој једна нога,
столица трошна, стара на којој капут  „стоји”.
Зарудила је зора, на њој угледах Бога!
Затварао сам очи, спознао да постоји!

Сваког смо јутра потом баш као стари знанци
у соби старој, трошној гледали један другог.
Ћутали сложно оба, на крају, к’о незнанци
„разишли” се без речи и без погледа грубог.

Иако више нема собе, ни столице старе,
знам да ме увек прате те очи благе, снене
И у невољи свакој кад сви ме занемаре,
надамном стално бдије, јер Он је део мене!

Naše mesto

 

Srećemo se uvek na istom mestu,
u isto vreme, u istim predelima.
Na mestu gde se kraj veže s početkom.

Neki to zovu – beskraj, neki iluzija.

Ja to zovem – naše mesto,
mesto gde se čuje neizrečeno,
gde se dodirne nedodirljivo.

Srećemo se na stanicama
u kojima nema perona
putujući bez karte i pasoša
prelazimo najudaljenija mesta,
bez prepreka, bez nezgoda.

Srećemo se nezaustavljivim koracima
žureći jedno ka drugom
najbržim sredstvom prevoza,
putujemo brzinom svetlosti,
nepgrešivo sledeći samo trag karte
duboko ucrtan tu – u mislima.

Srećemo se – misao je nezaustavljiva.

Настави са читањем “Naše mesto”

Мали принц

Васионом успомене протичу као река
само сазвежђе пса уме да чека верно
У сјају звезда капи просутог млека
Небо облачи најбоље вечерње одело

Месец му на ревер као значка слетео.
док блиста из праћке испаљена комета
Мали принц је за ноћ од чежње оседео
и сећао се пољубаца као ватромета

Заљубљен је остао у мирисну Ружу ветра
као у шкољку што тајну му у ухо рекну
Не заклињи се никада као на верност Петра
Што усне кажу, лажљиве усне и порекну

Дукат Сунца златним зраком Зору купа
она нага у загрљај пада новом Дану
Трагом издаје и крста изнова срце ступа
венцем љубави и трња да вида стару рану

Zatočena elegija

                                   Dalmacija 2019.

i more sad drema
vetar je negde na vrhu
oko mene ničeg nema
i ne poznajem svoju
svrhu

zatočen na otoku hridi
tom malom
prgavom škoju
samo daleki horizont
se vidi
kao da odnosi misao
moju

daleko što dalje
gde ptice ljube zvezde
gde srećni postoje
gde snovi se
gnezde
u hladnoj duplji
duše moje

Све боје у очима мајке су моје – Градимир Карајовић

Све боје у очима мајке су моје

У очима мајке моје,
сунце сија и животом блешти,
а месец кроз облаке вири,
вири и благо се мени смеши.
Звезде надом трепере и буде,
буде пој птица који ехом одзвања,
лепрша и гори,
а цвет мирисом мајке моје
у мени понире и ка срцу рони.

У очима мајке моје све
трепери, жубори, шапће и цвета,
цвета и мирише – одлази и долази,
роси и свежи.
Све дугине боје, у очима мајке
уједно су моје
и њих недам – ником не дам.

Уздахе мајчине гласне ил’ пак
благо скривене,
тај цвет што на лицу њеном цвета
и пољубце њене меке, топле,
чак и вреле к’о и боје у очима
њеним одсликане, мени казују све,
ама баш све ту су речи сувишне.

Настави са читањем “Све боје у очима мајке су моје – Градимир Карајовић”

POTRAŽI ME – Latinka Djordjević

POTRAŽI ME

Potraži me,
u  proleće,
u prvom stidljivom
zračku  sunca,
iza  belih,
  paperjastih  oblaka.
Poslat ću ti osmeh.

Potraži me.
Sa neba  što greje,
iz  tog  plavetnila,
smešiće se oči moje,
plavo  zelene,
što te  sa visina  gledaju,
cvetu  pored  tebe,
život  daruju,
a  tvoj  ulepšavaju.

Potraži  me, 
na  reveru  kaputa.
Krasit ću ti grudi,
grančicom 
ruzmarina mirišljavog,
za  najsrećnije dane
života tvog,  zakićenog.

Настави са читањем “POTRAŽI ME – Latinka Djordjević”