Iznenađena sećanja

                                     na otok 2019.

Lampadina musavo
treperi
u glasu starog druga
čemer, šok
i neverica
Kao da setnim glasom
meni veli;
Beše to godina duga –
ta godina od bezbroj
godišć.

Natapamo svoju muku
kaže kamenim suzama
očvrslim prstima
dok miluje
kao jastuk, meku joj ruku
i smeši se onako
zaboravljeno
pak i otrgnuto iz vena
lepote detinjstva.

Bilo je i biće, kaže
žena
na poslednji odlazim vapor
ne sećam se više ni tvojih
stihova
onako pijano vezanih u čvor
što smo blebetali
i kroz lati
ruža
no samo mi jedan dan
pruža
kao na dlanu, dan bez
smisla i bez sati.

Evo, nek ostane bar jedan
smiraj
u magli duvanskog dima
na kraju i španjulet
dogori
za dokaz da nas nema,
a da nas opet ima.

Lampadina musavo
treperi
nedelja je, a sve stoji
nikud se čoveku duša
ne seli
ni kroz glas, ni plač
sutra nije ni za juče
ni za danas
niti je ikad više vreme
do sad
da budemo ljudi boji
                              (bolji)

ЛИШЋЕ- Душан Комазец

Обгрљено поњавом од злата
с’ тешких грана суво лишће мине.
У бескрају безнађа и блата
немим гласом призива тишине.
 
У јесење тада затрепери
бисерасто кроз зеницу око.
Још сањиво хоће да измери
море туге, мртво и дубоко.
  Настави са читањем “ЛИШЋЕ- Душан Комазец”

Љубав, Лука Кијачић

Љубав
Љубав је нешто што у нама
лежи.
Љубав је и када се од ње
бежи.
Љубав је када се вређа.
Љубав је када му окренеш леђа,
а ипак би му се бацила у загрљај.
Љубав је када се смејеш када он
Нешто лупи.
Љубав је седети и смејати се заједно
на клупи.
Љубав је када ти је стално у мислима.
Љубав је када ти је у љубавним писмима,
које се не усуђујеш да му даш.
Љубав је када седите до касно и маштате.
Љубав је када једно другом грешке праштате.
Љубав је када је виши од тебе када стоји.
Љубав је све што постоји! ~Лука Кијачић~

Ljubiš mi se; Jovana Živković

LJUBIŠ MI SE

 
Dok mrak polako pada
I dok se svoje svakodnevnice odričem,
Ljube mi se tvoje usne pune slada,
Da ti osmeh sa njih otmem.
 
Gledam kako lepa si,
Kako se smeješ,
O,bože i dalje si lepa,
I kad se duriš i mene prekorevaš.
 
Oh, moja slabosti
Što mi se iz grudi otme?
U srce navire vrelo radosti,
Čak i kad ona glavu odmakne od me’.
 
Korakom lakim
Po mom mi srcu šeta,
Od mene se sakrila i
Onim usnama slatkim
Mojoj požudi je meta,
Eh, kad bi je sada moja pamet srela,
Svu vatru u meni bi odnela.

Настави са читањем “Ljubiš mi se; Jovana Živković”

Umori se Čovek

Umori se čovek.
Od sebe se umori.
Od dalekih horizonata
do kojih ni sve oči ne dopru
ni sva srca ne stignu
a duša se osvrće, traži
bar jedan pogled
jedne oči u kojima se ogleda
jedno srce u kojem se od svega odmara.

Umori se duša.
Umori od sveta.
Od beživotne bujice
praznih reči i pustih priča.

Umori se čovek.
Umori od sebe.
Od svojih i tuđih koraka
od buke izveštačenih osmeha
od kojih se ništa ne čuje
ništa ne vidi još manje oseća,
a život prolazi, ističe
mesečevom rekom ploveći
i nestajući bez osvrtanja
bez mnogo kajanja
i nimalo žaljenja.

Настави са читањем “Umori se Čovek”

ДИВИ  ОНИ – Андреја Ђ. Врањеш


ДИВИ  ОНИ

Надали се, од краја до краја,
муку  временом проносили,
сваки узлет, тихо радовали,
нису хтели себе оставити,
још им кости звоне кроз еоне,
опомињу и ове и оне,
пркосили смрти и животу
гледали се на страшноме кољу,
и када су ћутке умирали,
оправдали постањем лепоту.

Настави са читањем “ДИВИ  ОНИ – Андреја Ђ. Врањеш”