Добродошли!
Tužno kod čoveka
Ima nešto tužno
Vezano za samog čoveka
Neka tiha bol
Što tiho jeca
Neka nevinost
Neka čistota
Ima nešto tužno
Tužno kod čoveka
Neka skrivena patnja
Nešto što u tebi plače
Ima nešto tužno
Tužno kod čoveka
Budno je još i kad su deca
Ta zbunjenost i ne znanje
To tužno kod čoveka
(C) Natalija Rajić Настави са читањем “Tužno kod čoveka – Natalija Rajić”
Utihnuo Vjetar
utihle riječi
u duši skrivene
kao da bez Vjetra
u niz da se poslože
ne znaju
kao da kroz maglu
ni riječi ne nalaze puta
stoje slova poput lišća
svud okolo razasuta
čekajući da ih vjetar složi
u djeliće neke priče
u parčiće novog proljeća
За мајске празнике и ДАН ПОБЕДЕ Вам поклањамо МУЗИКУ И ПОЕЗИЈУ. Уживајте! Поезија не иде без музике и обратно, у многим музичким нумерама поезија је основ. Ово је музика крушевачких певача и инструменталиста који су често наступали на поетским вечерима Удужења песника Србије – ПоезијаСРБ.
ЕЛЕГИЈА МОЈЕ МЛАДОСТИ
У смирају буктиња догорелог дана,
мирују у црвено црној позлати,
немирни и неуморни,
ратник и песник,
са пушком у руци.
3ацвилеше очњаци сумње,
ћутања над напрслим орнаментима трајања.
Капље умор у залеђеној ватри,
као отворена уста изгладнеле кобре,
крваво стакло, под војничким огртачем.
Огрнут копреном прохладне зоре,
стремиће даље, самотни ратник…
Са плавом птицом кроз звездане снове…
Плачем над њима, уместо њихових мајки…
Све ће једном видети
НА ВИДОВДАН!
Настави са читањем “ЕЛЕГИЈА МОЈЕ МЛАДОСТИ – Градимир Карајовић”
|
Полако истиче све наше време, Некима ће нови дан да дође, Је ли ти жао што тако беше, Ни за чим ја не жалим, Молитва последња када престане, Кроз руже ћу ти опроштај дати, © Томислав Милетић |
23.04.2014. Културни центар Крушевац – СТВАРАЛАШТВО Томислава Милетића *ПРЕД ВРАТИМА ЗАТВОРЕНИМ* Видео: ОКРУГЛИ СТО; КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ*
Вечерас смо овде да се подсетимо на дело недавно преминулог Томислава Милетића, учитеља, хроничара и књижевника… Да се подсетимо на његово свестрано и свеобухватно стваралаштво које је већ оставило неизбрисив траг и које ће тек сјајем бојити књижевно небо Србије* – рекла је на самом почетку водитељка програма Јелена Ђорђевић.
КАКО СЕ ПИШУ УСНУЛЕ ПЕСМЕ
Уснула ме у по ноћи студен зима окована снеговима
У амбаре и кошеве сјатиле се птице сојке
Крај лисице чучи пилеж у тору се близне овце
Месец оштрим српом српи лепе жене и девојке
Изнад села бесни вуци и вампири зубе оштре
Ћаво се на оџак криви устремио па таласа
Небо још не раздањава маглу бритвом да засечеш
Виле косе не чешљају сем тишине нигде гласа
У штали ми краве музне све у јасле поседале
Из рогова тече млеко да котлајке све прелије
Теле сису и не тражи кратку штрангу замашћује
У коломаз црни тонем све ми јесте и што није
На троношцу деда седи лулу пуши браду брије
Жезлом струшком ватру џара разбуктава старе бриге
Шљивова му грана за врат изџикљала од раније
Из варница пишти багрем и пење се на вериге
Баба ми је крај губера и свилену бубу свлачи
Плетићкама задње клубе на разбоју плете нити
Утулила светлост лампе боранију љуска жуту
У вариво воду сипа кад једемо да смо сити
Отац је на дрвљенику у пањеве будак тупи
И разапет у две бразде од вечери до сванућа
И у јарам поломљени бичују га старе газде
На три ћошка подупире на четвртом пукла кућа
Мајка ми је на потоку из кладенца скупља сузе
Обрамицом јури змије даждевњаке да затрује
У купице да пресипе белим платном да покрије
Умива се. Сва у црно обучена и шамију забрађује
Настави са читањем “КАКО СЕ ПИШУ УСНУЛЕ ПЕСМЕ – Борисав Бора Благојевић”
Или иди, или остани
Или иди, или остани
Буди с њим, или ми се врати
Ал само знај нек ти је јасно
Добро пази да не буде касно…
Добро знај, ако одеш с њим
Ја и ти, готово је с тим
Разбиће се љубав наша
Ко пијанцу чаша…
У љубави нема компромиса
Има само среће или туге
Кад се двоје растају
Увек криве једни друге…
Нећемо моћи бити пријатељи
После љубави, нити другови
Остаће само нека сећања
И понека суза мања или већа…
Tišino, imaš najljepše ime.
Najljepše, sve dok ga ne izgovore.
Tišino, noćas ti zavodljivo šušte haljine.
Tišino, tvoje ruke grle najnježnije.
Tvoje usne ljube najiskrenije.
Tišino, tebi poklanjam one riječi najslađe
Riječi što gube moć kad se izgovore
Kao što i ime tvoje gubi od ljepote
Kada ga usne neke prozbore.
Tišino, budi tu, zagrli me
Ne idi, neka ti ime zaborave
Neka te dugo od mene ne odvede
Slatkih usana zov.
Ostani, ne idi, budi tu i ogrni svoj plašt
Sakrij me pod skute svoje
I ne daj da me otrgnu.
Čuvaj me, kao što mati čuva
Jedino čedo svoje.
Tišino, imaš najljepše ime
Koje kao i sve ljepote
Traje dok ga usne ne izgovore.
tebi tobom
što ljubimo zvezde
poklanjam sebe
sobom
i ostajemo ljubav
sve dok volimo
postojanje nas
tebe tobom
uzimam sebi
sa sobom
