Пољубац крај пруге, Лука Кијачић

Пољубац крај пруге
Опет сањам очи твоје,
још увек светле истим сјајем
као кад су моје биле.

Опет ми поглед твој не да мира
и она хаљина коју си носила
кад си са мном била,
другоме се свидела.

Усне твоје још љубе
пуним сјајем,
као кад су мене љубиле.
Само што сам остао жељан
усана твојих.

Присећаш ли се некад
успомена наших?
Сећаш ли се пољупца крај пруге?
Све си то одбацила,
јер те грле друге руке.

Лука Кијачић

ДАХ ПРОЛЕЋА – Душан Kомазец

У даљини црни праменови косе
лепршају с ветром и буде уздахе.
У немирном оку заруђене росе
заискриле. Хоће да пресретну плахе
кораке што топли дах пролећа носе.

И таласи који ваљају се реком
попримише мирис опојне лепоте.
Односе ка ушћу бескрајно далеком
глас из грла њеног, те најлепше ноте,
да их даривају сињем мору неком.

Уздишу за њоме несуђени ловци
који жељни плена из крошње без листа
крећу у походе као криволовци
да украду осмех с лица које блиста.
Настави са читањем “ДАХ ПРОЛЕЋА – Душан Kомазец”

У ИМЕ ЉУБАВИ – Јасмина Димитријевић


У ИМЕ ЉУБАВИ

У име љубави упалила сам звезде,
да за нас светле целе ноћи.
У име љубави успавала сам месец,
јутро да сване неће моћи.

У име љубави утишала сам ветар,
Не дам да нам олују спрема.
У име љубави украсила сам постељу,
латицама од ружа каквих нигде нема.

У име љубави молила сам зору,
да не свиће рано како зна.
У име љубави заћутале птице,
да ми не пробуде драгана.

Настави са читањем “У ИМЕ ЉУБАВИ – Јасмина Димитријевић”

Čežnja se peva sama


Moja je pesma sebi proleće;
Uskovitlana istorija bez daha.
Čuči na uglu
tvog mirnog sluha,
sklopljenih oka
ljubi nas, bez predaha.

Meni je moja reč tapija;
Jedno znanje nošeno olujom.
Neskrasiva, obojena
neodlučno, kao da, čeka,
okrugli razum, ludilom zadojena.

Razulupana vrata, nebeskih marina;
Užareno vitlo, što na usne moje,
sazvežđa kad cvetaju,
davnim snom
ređa, kao stihove
u krvotoke koji stoje.

Počuj me stranče iz nadanja cveća;
Moje krivo nebo je mudrosti prah.
Poseješ li gola kolena
čežnji, seti
na ledine, kao na prag,
u njima će iznići dete,
pesma, kao od vatre
da poljupci vetrovima lete;

Zluradoj slobodi, ljubavnici
koja će kao poslednja želja
zauvek da nas satre.

БОЈ НА ПЛОЧНИКУ – Миљојко Милојевић Биле


БОЈ НА ПЛОЧНИКУ

Девет Лазар посекао гора
пут да спречи Мурату султану,
Агарене силне да примора
баш у место Плочник да застану.
Двадесет је иљада сељака
секло горе од зоре до мрака.

Дрхте горе долине и пути:
црна хорда Топлицу притиска
свуд се чује јаук, лелек, писка…
Злочин чине Агарени љути:
док Топлица носи убијене,
отимају и блага и децу и жене…

Стани мало свирепи султане,
на Плочнику заустави хорде,
с мачевима да укрсте ђорде,
пут ти крију балвани и гране…
дуг Србији овде ћеш да вратиш
и животом злочине да платиш…

А Топлица надошла ко море,
дрвље ваља црња од орања,
са обала камење одрања…
Из ње куља топла магла сива,
а два цара ко два горска дива
по тој магли мора да се боре.

У бој ступа Срђа Злопоглеђа,
силан јунак страшних црних веђа…
Од његовог погледа се страда,
он не кличе, он ништа не каже,
по два и два на копље набада,
преко себе у Топлицу слаже.

А коњ Вранац, као ала стара,
господару прићи ником не да,
ког погледа зубима уједа,
са све четир бије и обара.
До копита огрезо у крви:
гази, рже, оборене мрви.

И Срђина чета бескућника,
све јунаци од првога реда:
снажних прса и мрка погледа…
И без песме и бојнога клика,
руши, ломи, ко ураган прави,
мачем сече, ил рукама дави.

А тек горе сред царскога пута,
где се бије тешка битка љута,
своје ате разиграли  гојне,
три витеза – три војводе бојне.
Пријатељи од младости ране
Агарене руше на све стране.

Побратими у боју и пићу:
с  леве стране Топлица Милане,
а са десне Косанчић Иване,
у средини Милош Обилићу.
Хитри, лепи ко соколи сиви,
свак се живи тој тројици диви.

Настави са читањем “БОЈ НА ПЛОЧНИКУ – Миљојко Милојевић Биле”

ОЧИМА

Прићи ћу твојим очима малим
и назвати их кестенима опалим
са дрвећа. Кад опадне и суво лишће
и ветар те, нежно, стишће…

Рећи ћу твојим уснама бујним,
и прекрити их с ноћима олујним,
да волим их. Када кише лију
и твоје косе ми лице прекрију…

У сну ти машу анђели мали
што моје снове су ти дали.
Оне красне… С расцветаним пурпуром, и сумраком,
љубићу твоје лице жарко…

КРАЈ СНА

Сазреле су јагоде,
црвене се и миришу пољима.
Али нису слађе од нечијих усана.
Те усне,
краљице у мојим мислима…

И бајка почиње
са првим, лаганим сумраком,
кад нико те пробудити неће
а гоне те.
Препусти се свету лаком…

У врт, ноћима,
долазе дивне паунице,
кад зрију јабуке златне.
Сачуваћу их…
Дођи ми то красно лице…

А ту, крај сна,
после дуге, оштре зиме,
нешто ми тихо реци.
Приђи ближе, пољуби ме…

ПРЕДЕЛОМ

С обзиром да дани постали си краћи
већ замишљам Шкотску, и престах да пратим
хоћеш ли из нашег здања нам изаћи
и кренути пољем олако предатим.

На њему ћеш блага, како ти се прохте,
ломити и мраз што образе грди
и примаче копља да разбија нокте,
а коме су упади твога тела тврди…

И мада би некад остала крај мене,
сликали би јесен, њом шарали ноћ,
а када већ очи постану нам снене,
претакали жудњу и, уз њену моћ,

тумачили знаке прастарих цитата
на, само наш, језик (брзо) преведених.
Нити моја рука тебе обухвата…
Нити ме ти чуваш ко групу спашених.

УЗ РЕКУ

Пределом, сачињеним од брежуљака,
ишли смо лако мој риђи коњ (још ждребе) и ја,
а кад ступисмо доле, на равно, мотрисмо на земљу,
хтедосмо прећи Реку Пусту
(да ли такву што на обалама нема никог,
тек по једну шуму, хладну и огусту,
или што све, са собом, вуче
те никакве више биљке да се одлуче
остати уз њу)…
Носимо књиге у Белу Цркву и
цркви сваког села, на путу до ње, остављамо исте…
Ако је, ко до сад, требаће још два сата хода.
Вукови су наши а безмерно је често,
у нас. Предак бити заштитник свог рода…
И пре но што сиђосмо доле, и пре шуме,
храст  један, пред нама, опусти грану
као да нас њом помиловат хтеде,
као да нам и он шану
да овде, свуда, биће нам мило
од чег коњ ми засја, ориђи још нежње,
и обдари га као крило силом…