Чемерним када муком тихне у сутону, пој
пута огрезлог болом којим се окити до,
уздисај хумног дана од тмине изгуби бој.
Издахну и тад небо у рују изниче сво!
Уз звуке бисернице, под велом полутаме
дохујала је с чергом, месец је бацао зар.
Изворило се небо с звездама које пламе,
„просцу немих даљина” принело најлепши дар!
Ту, крај уснулих ива, где Дунав небо љуби
случајан сусрет с женом изнедри чаробан свет.
Гледом ватреног ока, осетих душу ми руби.
У башти сновиђења процвета најлепши цвет!
Уз звуке таламбаса, даира, виолине
руди мађија чудна где све се злости губе.
Блистај жене и огња умину уздах тмине.
У трену појмих, зашто Цигани небо љубе…
Поред обале реке листови врба нежних
чедне нас пазе, мазе, праве завесу моћну,
као да желе чежњу даљина неизбежних
из ока однети њеног у таму густу ноћну.
Руђењем жудње моћне умину шапат и звук!
Занос пренути не хте ни свица чудесни плам.
Чувају сви и ћуте најлепше тишине мук.
С криком прохуја време. Наслутих, остајем сам!
У глуво доба ноћи кад су утихле песме
вином опијен табор креће на далеки пут,
док тугом руди пуста тишина коју не сме
пренути чак ни месец што их испраћа жут.
И тада треном једним трептај најлепше звезде
што мину као задњи логорске ватре плам,
утрну искру ока у коме сада језде
обриси сетног дана, оног што остаје сам!
