Bože dragi novo seme sadi,
po svom liku, anđeoskoj duši,
pusti kišu po svojoj livadi,
da se dobro seme ne osuši.
Bože dragi novo seme sadi.
Bože sveti kako vreme leti,
iz semena novi život buja,
u veri će zauvek živeti,
boreći se protiv svih oluja.
Bože sveti kako vreme leti.
Настави са читањем “SEME – Jovica N. Đorđević”
AKO REŠIŠ DA SE VRATIŠ – LJiljana Tamburić
Ako rešiš da se vratiš sine
Kad poželiš nekad da se vratiš, ti povedi sa sobom i dragu
da okusi soli i pogaču s’ kojom ću vas dočekat’ na pragu.
Vrata su ti uvek otvorena i ognjište kućno potpaljeno,
unutra te čeka sve što voliš i na stolu jelo omiljeno.
Ovde su ti zarasli puteljci kojima si bosonog jurio,
presušili potoci kroz šumu, preko brvna gde si prolazio.
Ni ovaca, ni goveda nema, na livadi što si napasao,
izvor onaj sa koga si pio u vrbe je davno zarastao.
Ali stoji još na zidu slika, tvoga oca, pradede i dede,
na ekseru kandilo još gori, na plafonu još su stare grede.
Na ikoni Svetoga Nikole zadenuta grana bosioka,
on te čuva dok putuješ svetom od nesreće, gladi i poroka.
Iznad kuće isto nebo plavo, isti vetri još ovde duvaju,
na istoku ista zora sviće, isti petli ranom zorom poju,
Isti miris Šumadija čuva: na sir, kajmak, ajvar, gibanicu,
vinograde, bašte i šljivake, tek poteklu ljutu šljivovicu.
Ako nekad rešiš da se vratiš, ti dovedi ovde svoju decu,
pokaži im gde si se rodio, odakle im koreni potiču…
Pokaži im tri Morave reke, kroz Srbiju ko vene što teku,
spomenike, crkve, manastire izgrađene još u srednjem veku.
Nigde lepše vode neće piti, niti slađim voćem osvežiti,
ovde će ih osvojiti ljudi, istorija dobro naježiti…
Tradiciju upoznaće srpsku i kako će čuvat’ božju slavu,
nepokornost, pravednost, istinu, za koju će izgubiti glavu.
Nahraniće dušu im molitve i pevanje mladih monahinja,
obojiće oči zelenilom, četinarskih i hrastovih šuma.
Srca će im razigrati zvuci harmonike, svirale i trube…
Deca tvoja ići neće nigde, u Srbiju kada se zaljube!
Ljiljana Tamburić
OBLAK OD SNOVA – Jasmina Dimitrijević
OBLAK OD SNOVA
Sve su moje pesme davno napisane,
svi stihovi moji davno opevani,
ko boemu svakom prolaze mi dani,
uz muziku, piće, u nekoj kafani.
Sve su moje nade davno izgubljene,
stara violina nekud ih ispraća.
S nadama mojim u ponore svraća,
putanja njihova sve kraća i kraća.
Sve ljubavi moje davno pohabane,
bacala ih usput ko cipele stare,
pa za mene više one i ne mare,
na hrpi pepela samo su zaspale.
TARABA – Jasmina Dimitrijević
TARABA
Seoska kafana je bila puna. Lepo letnje veče, izmamilo je vredne
seljane da se malo okupe i druže. Bili su to sve radni i pošteni ljudi,
koji bi posle mukotrpnog rada tako sebi davali odušku. Uz hladno pivo i
špricer ispredale su se razne priče koje su se prenosile sa kolena na
koleno.
Terasa je bila prepuna. Svi su voleli tu da sede. Malo
zbog vazduha, a više jer je kafana bila u centru sela i tako su mogli
da vide svakoga ko je tu prolazio.
Sada su sve oči bile uprte u lepu ženu srednjih
godina. Bila je najlepša od svih žena u selu. Dugih crnih vitica,
krupnih tamnih očiju i jedrog tela, Ruža je bila svesna da je svi
muskarci u selu žele. Ali, ona je volela svoga Marka. Bila je to ljubav
na prvi pogled i Ruži nije zasmetalo što je on momak sa sela. Ne kajući
se što napušta grad, došla je u selo i prihvatila sve seoske poslove.
Dobili su dva sina koji su bili već srednjoškolci.
– Mile, eno tvoje simpatije.
Pera je zadirkivao Mileta, jer je bila javna tajna da se Miletu Ruža
veoma dopada. Mile je bio seoski mangup, pa i sada sa skoro pedeset
godina nije mogao da se smiri. Njegovoj ženi su u početku smetali ti
njegovi izleti, a onda je digla ruke od njega. Znala je da nije neka
lepotica i da joj se telo deformisalo od trudnoća, i tako sama i sebi i
drugima nalazila opravdanje za muževljeve avanture.
Настави са читањем “TARABA – Jasmina Dimitrijević”
ЈА И БАБА – Миљко Шљивић
Жалила се баба мами,
тешко јој је да ме чува,
каже да јој много лакше,
да сачува џак пун бува.
Ал’ ја желим да тренирам,
спорт је сада прави хит,
са бабом се ја нервирам,
баба није и спортски тип.
Пробао сам са кошарком,
кошарка је барем лака,
са два метра целу таблу,
промашује моја бака.
Спремио се ја за трку:
,,видећеш ти, бабо драга”,
истрчао сам на пољанче,
а од бабе нигде трага.
А онда се сетим бокса,
нападачки заузмем став,
руком лево, руком десно,
нос је бабин, постао плав.
Сукоб сад са мамом слутим,
могу и ја да се љутим,
хоћу деда да ме чува,
баби дајте џак пун бува.
ПОМРАЧЕЊЕ
Једно уз друго чврсто приљубљени, стојимо
Ноћас смо у звездано небо загледани
Она ми своју главу на раме прислони,
гледа ме и ћути, а очи јој се сузама пуне
Тишина нам се у срца увукла
Хтео бих да јој на лицу осмех ухватим
а тамо нека сенка стоји. Не знам шта скрива
Њено треперење поред себе осећам
Да је шчепам у загрљај, па да заједно плачемо?
Међе наших тела бришу се отварајући се безмерју,
нестају, потопљене у небо и зар. Ишчезавамо.
Бол из праисконских дубина Васељене надире
Сенка моје немоћи тамни и кроз уснулу варош промине
Додир руке њене враћа ме међу кретње, речи, осмехе
Та се милост једном у животу даје, ако се даје
У радости све се горчине утапају
Из радости у радост ме води као вилинско дете
У ту срећу не смем више да верујем
Она је вир моје радости
У свет је неки загледана у који ја приступа немам
Свет с оне стране сна. У јаву дана враћам се,
стазу од сна до јаве јутром невољно прелазим
Личи на сан, а није. Није ни сан, ни смрт
Време пред нама прозрети се не може
Неизвесне будућности пакао слутим
Одлазак њен у себи као амбис назирем
Сутра одлази
Прекосутра Сунце помрачује се
(по мотивима романа “Бездно” – Светлане Велмар Јанковић)
KAD ODLAZIŠ, OKRENI SE – Ljiljana Tamburić
Kad odlaziš, okreni se
Kad odlaziš, okreni se, pa pogledaj iza sebe,
trag za tobom, vidi li se, ostaje li deo tebe?
Za potomke, za sećanje, da te vide u mislima,
da ih vodi obećanje, da ćeš uvek biti s’ njima.
Kad odlaziš, ostavi im, u amanet dedovinu,
pooranu, zasađenu, i livadu pokošenu…
Ostavi im spomen ploče, zadušnice za prapretke,
da posete, ako hoće, to korenje i začetke…
Kad odlaziš, ne moraš im, ostaviti kuće, kule,
neće biti od koristi, zemne stvari što istrule…
Ostavi im za sećanje, istinu o zemlji ovoj,
kazivanje, svedočenje, o golgoti preživljenoj.
Kad odlaziš, pogledaj ih… vidiš li u njima ljude,
hvaliće li te potomci, Il će možda da ti sude…
Što im treba izgradiće, još i lepše no ti što si,
dal’ nauči svoje ptiće, da u srcu ljubav nose…
Kad odlaziš, digni glavu, mirnu savest tamo nosiš,
imaš hrabrost, imaš slavu, zlom vremenu što prkose.
Pa pogledaj svoje stope, njima sada tvoj sin gazi,
ruke kad se tvoje sklope, ostaće na tvojoj stazi.
Ljiljana Tamburić
BEZ NJE, SAV BI ŽIVOT STAO – Ljiljana Tamburić
BEZ NJE, SAV BI ŽIVOT STAO
Ona ume da zablista, da očara, da zavede,
da potraži da se za nju sa nebesa skinu zvezde,
Ona ume da zavoli, da život za ljubav daje,
da dovede svog čoveka kad god želi u odaje…
Ona može da zaseni, da zaludi, da zavlada,
snagu ima da zadrži nebo koje s kišom pada,
Ona rađa u mukama, kuću nosi, porod čuva,
Ona vuče sve poteze, ona čisti, ona kuva…
Ona pada od umora da ugodi svojoj deci,
Boga moli, da imaju, zdravlje dobro kao preci…
Ona čeka ptiće svoje, kada odu na daleko,
Ona privija na grudi, unučiće, toplo, meko…
Bez nje sav bi život stao, paučinom obavio,
bez nje, svet bi naopačke, haotičan uvek bio.
Ona čini da na Zemlji, svaki kutak bude bajka,
Čoveku je sve u jednom: žena, sestra, ćerka, majka!
Kao muško, u rat ide, s ordenjem se otud vraća,
Na ranama, dobijenim, zavide joj čak i braća,
Ona ima snagu lava i živote kao mačka,
Za opstanak ljudskog roda, njoj zahvalnost…ovde-TAČKA!
Ljiljana Tamburić
PRVI PUT NA STRAŽI- Dragan Milošević
PRVI PUT NA STRAŽI
U tihoj noći stražar
Kao kip u seni stoji.
Misli mu blude
I povremeno minute broji
Na svaki šum
Srce mu zalupa jače.
Da li se neko prikrada
Ili neka zverčica skače
„Još malo“ , kaže sebi,
„Smena će doći“
I poče u mestu cupkati
Uveren da će ga san proći.
Da skrati minute
Prebaci pušku s’ramena na rame,
Napravi grešku
I na suvu granu stane.
Odjeknu prasak u tihoj noći,
Ukoči se i pretrnu.
Je li to od njega
Ili od nekoga u susednom grmu?
Na njegovu sreću
U taj nezgodni čas
U obliku smene
Za njegovo srce dodje spas.
Na kraju kolone , pomisli
„I u ovome ima neke draži.
Nije tako strašno
Pa tek sam prvi put na straži“
Voz Beograd-Zaječar
Železnička stanica Požarevac
13. 02. 1999. god.
Чекајући чудо
Оставиш врата у времену отворена,
процеп између сећања и успомена
пролаз кроз лавиринте намерног заборава
и ненамерно изостављених слика у предворју ума,
и чекаш, стрпљиво чекаш. Шта?
Оставиш одшкринут прозор будних снова
занемариш мрље од просутих речи
пустивши да их перу непрегледне кише праштања
да их осуше топла миловања сунчевих зрака
и чекаш, само чекаш. Шта?
Оставиш путељак обрастао лажима
који чека да га очисти само једна реч
једна обична, најобичнија реч
једна проклето проста реч од неколико слова
и чекаш, и умориш се, и пошаљеш дођавола чекање.
Настави са читањем “Чекајући чудо”