MAGIJA MOJSINJSKIH ŠUMA
Zatekoh se u grimiznoj šumi, zagrljenoj Moravama dvema,
-K’o izletnik ili ko isposnik? U meni se stvorila dilema…
Mahovinu gazim bosih nogu, prsti mi se igraju sa žirom,
slavuji se bore sa tišinom, ja koračam s’ nekim čudnim mirom.
Tad’ devojku sretoh kako peva, molitvenu pesmu nepoznatu:
-Ja sam vila iz davnih vremena…-
Skromni krst joj na tananom vratu…
-Hvala Bogu da vidim čoveka, kako gazi travu Svetog gaja,
sve zaraste u trnje i granje, nema više nekadašnjeg raja.
Beše ovde nebeske lepote, od crkava, mnogih manastira…
Orilo se od brujanja zvona i pojanja svetih kaluđera.-
Niz obraze krenuše joj suze, predade mi iz jeleka svitak,
reče- Čitaj, sve ćeš razumeti, to je srpski, kao rosa pitak.-
Ja se trgoh, pa otvorih svitak, a na njemu istorija piše:
Manastiri, crkve, svetilišta u Mojsinjskim šumama se kriše.
Sveti Roman poče da ih gradi al’ pomože i Car Lazar dosta,
od Đunisa do grada Stalaća, Sveta gora srpska tada posta.
Vila nesta a ja krenem šumom, voštanice vidim kako gore
na kamenu s’ isklesanim krstom u deliću od hrastove kore.
-Da li gore Ili mi se čini? Onda, čujem poje se psaltiri…
Svuda zdenci lekovite vode da se sedne, duša da se smiri.
Sa istoka Sveti Roman šapće, molitvom nas u obnovu zove…
Sveta gora srpska tiho plače:
-Okitite mojsinjske bregove.
Sad Stevanac, Stalać i Braljina zaboravu ne daju da vlada,
dok na Vrata Srbije kroz klanac, prah vremena neminovno pada.-
Sa Poslona topli vetar duva, dve Morave u treću se liju,
Tromoravlje svetu vodu nosi, hrišćanima k’o veru da piju.
Zatekoh se u grimiznoj šumi, sav zanesen čudesnom magijom…
Kad otvorih oči, videh sebe,
u crkvi sam, slušam liturgiju.
Ljiljana Tamburić
