СУЖАЊ – Душан Комазец

Сањар у мени додирну душу звери
противљен дану у коме неста снова.
У безнадежју маших се туђих двери.
Камење поста срцу постеља нова!

Крикнем лепоту тек заруђених рана,
ал’ вапај неће тишине трен да буди.
И тад безнађе гаврану црних врана
подари разлог да самом себи суди!

Спутаног стидом мене је грубо такла
срдита рука бола с којим се део
бисера ока, сјајног, као од стакла
расуо стазом којом уминух цео.

Кажњавам злочин пределом тужног срца,
ја, неми сужањ који понекад крикне
гласом самоће ледне, јер нема сунца.
И како после свега бољи да никнем?

Презентација књиге „Живот у вери“ – Миљка Шљивића

ДРУГИ ПИШУ: Победа Раде Станковић
Презентација књиге „Живот у вери“!

Дана 3. јуна 2022. године у 19 часова испред цркве СВ.Петка у Мачковцу за парохију Мачковачку где припада и Глободер, у коме ја живим, одржана је презентација моје књиге „Живот у вери“. О књизи су говорили рецезенти: Отац Радиша Јовановић, свештеник парохије мачковачке, Анхимадрит Сергије Радивојевић и мати Теодора Спасојевић, игуманија манастира Велуће. Стихове смо читали и говорили: ја као аутор, моја унука Лена и мој унук Богдан. Посебан допринос су дали чланови хора „Ваведење“ из манастира Велуће.

Аутор Миљко Шљивић

VERNA SAPUTNICA – JASMINA DIMITRIJEVIĆ

VERNA SAPUTNICA

K`o pas verni gazdu, mene tuga prati,
nerazdvojna senka postala je moja;
u odaje duše često ona svrati
zakrili nadamnom sva moja obzorja.

Noge me ne nose, a htedoh pobeći
kad god se okrenem ona zamnom diše;
na trenutak samo priblizim se sreći
al` tragove njene moja suza briše.

Sedi drugo moja da te bolom častim
nerazdvojna ti si moja saputnica;
sa tobom ću večno ja da hodočastim,

pratiće nas gavran, ptica zloslutnica.
Moj je pehar žuči, Sunce sreće svima,
meni neće sjati,sijaće drugima.
Настави са читањем “VERNA SAPUTNICA – JASMINA DIMITRIJEVIĆ”

Mom Sramežljivku (Znam da me čuješ druže) – Ana Milivojević

Mom Sramežljivku (Znam da me čuješ druže)

Fališ mi da me kao nekad u dvorištu čekaš,
Fališ mi da te zagrlim i da ti ispričam šta me muči,
Uvek si bio sa mnom,
Kad se smejem, kad plačem,
Kad učim…
Tako mi fališ da jedemo smoki zajedno
Lepi moj brko.
I još me boliš.
Znam da si na boljem mestu
I da i ti mene voliš.
Ali niko nije ti,
Niko nije moj burazer za grljenje,
Niko me kao ti ne gleda.
I sve bih dala da se pojaviš…
Onako sav čupav sa čičkom u kosi,
Niko nije moj lepi brka,
Što sreću nosi.
Настави са читањем “Mom Sramežljivku (Znam da me čuješ druže) – Ana Milivojević”

НАЈВИША КУЛА – Андреја Ђ. Врањеш

НАЈВИША КУЛА

Књижевници, Љубици Стевановић.

Шта си песма, или прича,
кишу кад слушаш, са њом дишеш,
некад си ватра, некад вода,
ил облак бео, коме пишеш.

Понекад станујеш у цвету плавом,
с Моравом заједно лета квасиш,
сећање умијеш јутарњом росом,
онда у врели дан се свратиш.

Два корака до оца, Србију памтиш,
дудово буре, ко највишу кулу,
Ајдановачка чесма, твоја је песма,
детињство грли расушену фрулу.
Настави са читањем “НАЈВИША КУЛА – Андреја Ђ. Врањеш”

Saša Milivojev – POMOR

Saša Milivojev / 2021
Saša Milivojev, Dubai, United Arab Emirates

Saša Milivojev

POMOR

.
Sa vedrog neba
zmijski otrov pada,
milion bakterija,
smrdljivih fekalija,
geni miševa i pacova,
kapi žȉve i prah olova,
na planeti „reptila”
brda ljudskih leševa.
.
Otrovaše i Boga,
nemaju više koga,
počinju glad i muka,
besnilo, sida i kuga.
.
Stavi masku.
Zaključaj vrata,
i ne izlazi na ulicu.
Napolju je horor,
počeo je pomor.
Došao je zlotvor,
da te vodi u logor.
.
Spremi se za otpor!
.
Ispod logora rovare,
spremaju gasne komore.
.
I ja čekam,
u krvi do kolena,
da se branim bombama,
jer reče budala:
„Groblja će nam biti mala”.
.
I na rubu ponora,
ne plaši se pomora,
neko će preživeti,
deca će se rađati,
niko Sunce ne može ugasiti.
.
.
© Saša Milivojev, 2022.
Strogo zabranjeno kopiranje prema Zakonu o autorskim pravima.

ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА – Љубодраг Обрадовић

Као члан жирија за конкурс “КАПИЈА МОЈСИЊСКОГ НЕБА” за књигу “МОЈСИЊСКИ САБОРНИК” издвојио сам моју песму “ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА” и написао моју краћу биографију. Погледајте како је изгледало моје казивање те песме на манифестацији “МОЈСИЊСКА СВЕТА ГОРА”!

ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА

скривен од зла
у гори Мојсињској
одувек блиста
и доноси спокој

за уморне хлад
за жедне искуство
души вечну младост
телу ново чувство

све воду некуда теку
мисао срце леди
а онда истекне у реку
која копрену избледи

иза гора лелуја Морава
кривинама мир да разлије
немире заувек успава
и прошлост оку открије

осмеси посребрили шуму
слобода изгледима млади
и пратећи звезду свету
усијане откровењем хлади

скривен од зла
у гори Мојсињској
заувек блиста
и доноси спокоj

© Љубодраг Обрадовић
Настави са читањем “ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА – Љубодраг Обрадовић”

ISTINO, NAŠA TUGO – Ljiljana Tamburić

ISTINO, NAŠA TUGO

Ušlo je vreme zla, u kuću što zove se svet
Dogovor čoveka dva, uništi najmanje pet
Ubice slobodno žive, hrabri umiru mladi
Poštene duše su krive kada ih drugi zavadi.

Crne se suze liju, srca se nude na berzi
Braća se na pragu biju, drug se na druga kezi
Od zloga, zlo se rađa i jača sa jutrom svakim
Prevara, laž i krađa, čine se oružjem lakim.

Nikada priroda nije nanela toliko smrti
Zverka se u rupu skrije, kada je sita i ćuti
Ne treba ljudima drugo, što seje patnju i smrt
Istino, naša tugo, čovek je čoveku vuk…

Kad zver iz čoveka skoči, na veru kojom zračiš
I krene da kopa oči, ti onda voskom zaplači
Iz suza cveta nada, Bog svoje vage ima
Njima će da izvaga, zasluge i grehe svima.

Ljiljana Tamburić

Spavaš li ?

Spavaš li?                                                                                                                        Kad zvijezde utihnu dva prsta iznad neba,                                                                kad te uspavaju talasi uspomen                                                                              kad naše juče gledaš danas                                                                                            kad na dno te povuče ovo ispred nas.

Spavaš li?                                                                                                                              Ili te bude noćne ptice,                                                                                                       psi lutalice,                                                                                                                    dok daljinom cvile svi nemiri nadanja u mojim njedrima.

Spavaš li?                                                                                                                                Ili držiš čvrsto ruke one što te u stopu prati,                                                          kao mati!                                                                                                                          One što te gleda očima djeteta,                                                                                    što se raduje maslačku i kiši                                                                                      što te skriva pod skute ljubavi                                                                                      da ne bi pokisli.

Сто година самоће

Од искона из дубине свемира, са вером и надом
очију сазвежђа, да их откријем чекају на ме.
Именом твојим да их назовем заклео се. Месецу младом
траг стопа у окамењеном срцу остављам у аманет.
Хоће ли перо пронаћи риму да опише ово знамење?
О теби туго, песме су моје, друго име за старење.

Проклетство горчине ћутања прати ме као коб
кроз живот претворен у сто година самоће
Из мора Тишине пропињу се таласи гордости
загрљени обалама поклекле риме. А ја одбегли роб,
у паклу љубави, небу се молим да ми опрости
што кушах са усана твојих забрањено воће.

Куца ли то прошлост на моје прозоре сузама кише
када потеку белином хартије уздрхтале сенке осећања?
Са душе, тајно, скупићу мрвице снаге да волим за обоје.
О овом болу, једина моја, неће имати ко да пише.
О чежњи из зачараног круга бурме са нашег венчања,
тим венцем увеле среће, још китим наручје твоје.