ОВДЕ (Црква) – Слободан Ценц

ОВДЕ (Црква)

Ово није представа.
Овде се жртве хвале узносе Господу.
Овде су сви једнаки,
јер Бог зна срце свачије.

Овде кандила горе у славу,
не због људи или мрака.
Овде су иконе старије
од иконобразних људи,

Овде је све за људе
и ништа од овог света.
Овде стоје не они што ноге имају
но они срце не штеде.

Овде је трпеза постављена,
гладних је много, речи је мало
што од изображенија воде до преображенија.
Овде свеће по намери горе
и ветар што разноси не може им ништа.

Овде тишина сагорева жељне
и жељом обремењене.
Време овде тече од данас до краја свих дана
и свака намера и реч изговорена ван срца
ко угарак от-пада.

Овде,
светли и мрак
и обасјава светлост ова
што од људског лица није,
а са лица не силази.

Ко то види,
видео је Бога.

Настави са читањем “ОВДЕ (Црква) – Слободан Ценц”

ОРИ – Љубодраг Обрадовић


ОРИ…

Ори,
развигори,
коло,
лоло!

Живот је један,
безизгледан,
али поведи,
на орање и у чежњу,
девојку што те весели
и разиграног жели.

Све су ливаде пусте,
све су њиве парлози,
за орача рај,
за сељака крај,
који тако сигурно долази…
Па поведи лоло,
коло!

У коло се занос хвата,
данас те мало ко схвата,
данас те ломе
данас си прут,
сам и крт.
Шибају те ветрови
и беспућа,
а био си у снопу прућа!

Ори,
ожежи
и зарежи,
нек душману
кожа се најежи,
док у страху бежи,
од пркоса сељака,
који свој спас
у сејању налази…

Ори,
нек загрми
твој глас!
Задњи куца час,
да труба засвира,
да зидове поруши
и донесе мало мира
и спокој души.

Ори,
лоло
и поведи
девојку на орање
и у коло!

Настави са читањем “ОРИ – Љубодраг Обрадовић”

АЛФА И ОМЕГА

 

 

Корен си плавог Неба, Дух сјајне Верности, лице Сина у првој Љубави, као озвучени Мир, Беседиш у мислима. У зрелој сенци шуме, Очи љубе Живот, туђи су крици заглављени у устима, да тело се од немира Ослобађа, док пулсира Срце у шкољци Ума. Пред Тобом стадоше, И људи и жене у сивим оделима И затамљеним очима, Свештеник да их Венчава, Крсти, Исповеда и да Греси буду Опроштени, што их Живи Сагреши Створ. Речи Твоје нико неразазна, Све нам грехе опрашта и Земља, а, ја чух  Долазеће кораке и сунце се улива у тај зов, где чују се речи Бескрајно Чисте “Бејах у Духу у Дану Недељи И чух за Собом Глас, Велики као Трубе , који Говореше: Ја Сам Алфа и Омега Први и Последњи, Небо и Земља проћи ће, али Моје речи Проћи Неће”.

 

 

ЗОВ ПРЕДАКА

ЗОВ  ПРЕДАКА

Глас се чује великих јунака,
и нашијех славнијех предака,
што нас коре озго` са небеса,
јер бол душу њихову потреса!

Душан Силни са престола виче,
а Обилић са Косова кличе,
ко и Стефан, витез реда змаја,
Вук Огњени од равног` Ноћаја,
и Синђелић себи очи вади,
да не гледа, шта се ово ради?!

Карађорђе, пита се, док плаче,
ко то опет Србију растаче,
а јунаци с крвавих Кошара,
питају се, да л` их око вара,
не вјерујућ` шта се ово збива,
те се опет истина сакрива,
јер не могу поднијети бруку,
гледајући јаде нам и муку?!

Њихове нас сјени прозивају,
док уједно наредбу нам` дају,
од нас траже, ти славни јунаци,
да се српски развију барјаци,
и јунаци под њима се сјате,
па оружје свијетло да лате,
ка` и они, што су то чинили,
да би своју земљу одбранили.

Такав усуд ево и нас стиже,
и тај вакат све је нам је поближе,
народ српски слободарски дише,
неће трпјет` понижења више,
дух витешки Србијом корача,
нараштаје младе да ојача!

Па на позив славнијех предака,
у строј биће хиљаде јунака,
отаџбину нашу да одбрани,
од свакоје губе и немани!

Све од Уне, до Старе планине,
српски народ непрестано гине,
ни сад браћо избора нам` нема,
зло се ново, поново припрема?!

Е сад `ајмо, сложно уз прегнуће,
да бранимо огњишта и куће,
свету земљу и тврда стијења,
за будућа млада покољења!

Да нас не би прекорели преци,
свим` Србима сад гусларе реци,
нек` се срет`у на Дрини ријеци,
и ту да се к`о браћа загрле,
па нек` онда ка Космету хрле,
на крст часни, да се сви закуну,
и на свету Немањића круну.

Тако људи и јунаци раде,
па, када се тамјаном окаде,
нек Бог драги махове `им даде,
отаџбини да поврну наду,
а народу слободу и правду.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић МАЈСТОРОВСКИ

Петроварадин, 2021 љета Господњег

УБИЈАЊЕ СВЕТЛОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш

УБИЈАЊЕ СВЕТЛОСТИ

,,Када су руски тенкисти пред крај Другог светског рата обнављали латински“ верујући да наступа време нове Ренесансе, када су у разрушеном Берлину Немачкој деци делили чоколаду, многи су помислили да је мржњи одзвонило, нико није размишљао да ће се пред крај истог века десити поновно бомбардовање Београда. Авенију Унтер ден Линден и Бакингемску палату нису надлетале гвоздене суперсоничне птице, нити су деца западно од савести, убијана на ношама, па ипак од таквих свирепости су аболирани пилоти најснажније војне силе овог нам како мондијалисти кажу модерног доба софисцитарне технике, додато и мржње, који су по задатку одлетели далеко од својих домова из светлих градова раскалашеног живота, препуног хедонизма као начина размишљања.

Настави са читањем “УБИЈАЊЕ СВЕТЛОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш”

Остала сам те жељна – Ана Миливојевић  

Остала сам те жељна

Остала сам те жељна
Тебе и твојих усана
Тебе и априлских ноћи,
Тебе и доласка недељом.
А рекли су да све ће проћи.
А ја бих да ко некад седнем у аутобус,
И нервирам се што се вуче као пуж,
А моје срце немирно,
И једва чека да те види.
Ко смо ми сада,
Реци ми срце моје немирно,
Чему, чему душа да се нада?!
Правим разлику између срца и душе
Јер ја знам да и када ми срце буде стало,
Остаће душа да крај тебе спава,
Нек цео свет ни не слути,
Твоја мала.

Настави са читањем “Остала сам те жељна – Ана Миливојевић  “

OPROŠTAJ TRAŽIM – Jasmina Dimitrijević

OPROŠTAJ TRAŽIM

I danas se pijan vraćao kući mada  mu se nije išlo iz kafane. Kod kuće ga niko nije čekao, sem nje. A bolje bi bilo da ni nje nema. Možda bi bio srećniji?Možda bi se nešto promenilo. Zamućenog pogleda gledao je u dve žene koje su stajale ispod njegovog prozora. Iako pijan, u svest mu je doprela misao zasto su bas tu zastale da kao nešto ispričaju jedna drugoj.Znao je šta ih je mučilo.Odgovor na jedno pitanje. – Hajde iš odavde! Ovde ne igra mečka pa ste došle da gledate. Vikao je na njih a one se baš i nisu obazirale na njegovo vikanje. Čak su tu ostale i čekale da on uđe u kuću. Nadale su se da će malo odškrinuti prozor da vide šta se dešava u sobi. Ali, niti se prozor otvarao, niti je odmaknuta zavesa. I dalje je ostala misterija šta se u sobi dešava.

Toma je ušao u kuću. Memljiv i ustajao vazduh mu je dopro do nosnica. Nije znao da li mu popijeni alkohol ili mirisi stvaraju nagon za povraćanjem. Izjurio je koliko su ga onako pijanog noge  brzo nosile i ispovraćao se usred dvorišta. Na česmi se umio hladnom vodom i to kao da ga je otreznilo. Ponovo je smogao snage da uďe u kuću.

Настави са читањем “OPROŠTAJ TRAŽIM – Jasmina Dimitrijević”

POD STOLETNIM LIPOREDOM – Ljiljana Tamburić

POD STOLETNIM LIPOREDOM

U Adrovcu selu gornjem, Crkva svetog Trojstva,
kao spomen da nas seća, na davna herojstva…
Mnogo vojske tu pogibe, i turske i srpske,
među njima dobrovoljci, bratske zemlje ruske.

Na braniku moravičkom, boreć’ se lavovski,
pade hrabro i pukovnik, Nikolaj Rajevski,
Ovaj junak tu pogibe, pun hrišćanske vere,
hrabri čovek iz Rusije, s ljubavlju bez mere.

Boriše se telom snažnim, pod zastavom srpskom,
al’ života lišiše ga, osmanlijskom puškom.
Sav svoj život, ideale, za Srbiju dade,
narod ovaj, sećaće se te ljudske gromade.

Pred kraj, neki dan, izusti:- Smrti se ne bojim,
pred slovenskom braćom dragom, u istini stojim…
Srce svoje zaveštavam ovoj zemlji miloj,
a telo mi prenesite, Rusiji u krilo…-

Da li srce ruskog sina, Sveti Roman krije,
Il od tela junačkoga odvojeno nije…
Nije više to ni važno, dok protiče vreme,
jer herojstva, njegovoga, mi čuvamo seme.

Nesrećna ga ljubav kažu, ovamo, dovede,
napušteni u toj borbi, nemaju pobede,
pa po njemu junak Vronski, dobi svoju slavu,
u Srbiji, bratskoj zemlji, i on gubi glavu.

Nikolaja Rajevskoga, sećamo se često,
u knjigama istorije, ima svoje mesto,
a sećanje na njegovo, slobodarsko srce,
obnavlja nam ova crkva i selo Adrovce.

Pod stoletnim liporedom, u travama rosnim,
još nam barut zamiriše, pod nogama bosim,…
Oko crkve, sve šarene, što na rusku seća,
mirisna se duša vije, u kraljevstvu cveća.

Ljiljana Tamburić

NOVA NADA

Pod teretom skrhan na kolena pade,

krvožedno granje kasapi mu lice,

pa se pita sada čemu da se nada,

kad ga ljudi lome tako nemilice.

 

I vapaj ucveljenih, usahlih strasti,

poniženo , jadno, po zemlji se vuče,

u blatu crnom bez i jedne kontrasti,

pokušava tuge svoje da odvuče.

 

Lažljivi valovi prebrzo se šire,

smrad zapljusne dušu čim otvore usta,

iz blata mu sada samo oči vire,

spustila se na njeg’ neka magla gusta.

 

Iz vulkanskog grotla on podiže glavu,

uzalud ga oči krvoločne prate,

buknu nova nada, pomilova travu,

zakorači moćno, ne da da ga gaze.

 

autor

Jovica N. Đorđević