Корен си плавог Неба, Дух сјајне Верности, лице Сина у првој Љубави, као озвучени Мир, Беседиш у мислима. У зрелој сенци шуме, Очи љубе Живот, туђи су крици заглављени у устима, да тело се од немира Ослобађа, док пулсира Срце у шкољци Ума. Пред Тобом стадоше, И људи и жене у сивим оделима И затамљеним очима, Свештеник да их Венчава, Крсти, Исповеда и да Греси буду Опроштени, што их Живи Сагреши Створ. Речи Твоје нико неразазна, Све нам грехе опрашта и Земља, а, ја чух Долазеће кораке и сунце се улива у тај зов, где чују се речи Бескрајно Чисте “Бејах у Духу у Дану Недељи И чух за Собом Глас, Велики као Трубе , који Говореше: Ја Сам Алфа и Омега Први и Последњи, Небо и Земља проћи ће, али Моје речи Проћи Неће”.
(Прочитано: 177 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.202 пута)
Maestralno!
Dobro nam došla uvažena poeteso!
Велико хвала за добродошлицу, част ми је бити део тима Пезија СРБ.
Danka, pozdrav Vama i Vašoj poeziji!
Благодарим на указаној ми части.⚘