Водим те до реке
тамо где се рађају младице,
где врбе душу гале,
дивећи се осмеху наше несанице.
Пођимо у ноћ по договору
улицом, смирено, тихо.
Кад се упале фењери свитаца
и зажаре у љубави срца.
Хајде скратимо стазу
кроз воћњак и борову шуму,
путоказ јасно оцртава пут
сенкама месечевог огледала.
На конаку су сви ветрови,
све што хода и гмиже,увелико спи.
Заспале су и поноћне птице,
сада је време за нас двоје.
Ова ноћ биће само наша,
најлепша од свих драгуља,
одложимо савест,стид и одећу
на чување златном бршљану.
Предајмо се чаробној моћи,
наги пред реком бистром,
без гласа окупани тишином.
Испијмо с усана уздахе чежње.
И немој ноћас да се заљубиш,
понашај се сасвим природно,
јер ноћас дух који је пун љубави
у срцу чува тајну сладости…
