AФОРИЗМИ * др Михајло Ћирковић

АФОРИЗМИ

*Не воле ме. Њихов суд о мени. Мрзе ме. Њихов суд о себи.
*Дух рађа навику која ће га постепено убијати.
*Бунар нам је дужник колико га црпкамо.
*Перфекциониста никада не заврши свој посао.
*Само да ми се животни пут затвори, да не остане парабола.
*Није исто нож у леђа, или метак у чело.
*Најбољи заклон за војника у рату је иза пушке.
*Најтежа је самоћа када се заврши дан а не почне ноћ.
*Од једињења лепоте и младости, остали су само елементи старости.
*Порушите мостове за собом, само нам слабе борбену снагу.
*Права смрт је тек кад се одрекнемо покојника.
*Границе живота не омеђују време, већ простор који је дух освојио.
*Сукоб генерације је што једни пишу историју, а други не умеју да читају.
*Емотивна снага се мери степеном рањивости.
*Љубав је азил у границама око једне жене.
*Сада ме свирепо мучи тело што су га некада мучили моји морални принципи.
*Када наш суд о њој прерасте њен суд о себи, љубав достиже врхунац.
*Другарство настаје када збир осећаја једнакости прерасте разлику различитости.
*Страшан је бол рањене наде када поштар “промаши” моју капију.
*Америка је пусто острво бродоломника које је “избацило” море.
*Освајање света није урастање у свет других, већ израстање света из нас самих.
*Оплеменио си дивљину? Не, нарушио си је.

др Михајло Ћирковић

ВЕЧНОСТ БЕЗ БАЈКЕ – Сандра Миладиновић

ВЕЧНОСТ БЕЗ БАЈКЕ

Што ме макар не лагаше боље
И душу ми не опише лажно
Па нек боли и јаче и горе
Кад истина зароби ме снажно!

Ни поља ми нису осунчали
Лековито биље би усахло
Потоци би пресахли без воље!
Да слободу не скривах ко благо!

Остах зато ненадмашно снена
Сањалица реалних сванућа
Што у лице смеје се пролећу
А руке јој препуне беспућа!

Да ми душа није пустоловна
Да ми срце није од мерака
Ово дете што живи у мени
Одавно би умрло од страха!

Што ме макар не лагаше боље
Не здробише опсеном у замке
Па нек боли и јаче и горе
Вечност оста без још једне бајке!
Настави са читањем “ВЕЧНОСТ БЕЗ БАЈКЕ – Сандра Миладиновић”

NESTALI-Miroslav Krnjeta

Mračni gradski sokaci
maglom okružena polja i šumarci
tajanstveno gutaju ljude
tragovi im se u nepoznato gube.

Žive život u sekundi nestaju
decenijama za njima tragaju,
gde su ti ljudi,šta je sa njima,
da li poraženi od muke lutaju
traže put sreće ka zemaljskom raju
ili ih je odnela tamna plima.

Kao da nisu postojali
da su ih usisali nevidljivi portali,
zgrabili zli predatori krvavi grabljivci
naleteli na stazu gde vrebaju zverinjaci.

Porodice,voljeni,pate i tuguju
nema traga,glasa,nigde se ne pojavljuju
samo zid magle i naprasno nestaju.

Bolno je videti sike na banderama
porodice godinama proganja jeziva drama,
gde su otišli,jel ih zadesila tragedija,
ostaje samo agonija i mračna misterija.

Da li su u šumi u plitkom grobu
ili žrtve trgovine pretvorene u robu,
da li žele novi život
zakoračili na put
i preskočili stari plot.

Jesu li mrtvi ili živi
trunu li u močvarnoj travi
ili ih grle prijatelji novi,
jesu li ih zavele šumske staze
ili sada novu ljubav maze.

Da li su ih progutale crne rupe zemlje
ili su našli živote bolje
a možda ih je pojelo bezumlje,
na ulicama zabačenih sokaka
da li nestaje zvuk njihovih koraka.

Privukla ih polja šarenoga cveća
ne sluteći da poljima lutaju
senke  čistog zla prastarih bića,
ispod prigušene ulične lampe
možda su došli do nepoznate rampe,
lepa reč gvozdena vrata otvara
a slatkorečivi đavo zauvek oči zatvara.

Nestali su a ostala pitanja
ali nema odgovora ni rešenja,
kao da su u zemlju propali
i sa lica zemlje zauvek iščezli.

S T A N A

Zašto Stano moja ljuta rano,

što belaj mi golemi napravi,

tri godine mrem ti polagano,

po noći me dave crni navi.

 

Zašto prećuta , što mi ne reče,

što za men’ tolko beše ti milo,

da izusti nešto tova veče,

pod grudi se ne bi klube svilo.

 

Tri godine žalna dušu truješ,

sliku tvoju k’o ikonu pazim,

za men’ često po selo pituješ,

da li doma treba da dolazim.

 

Al’ na jesen kada počnu slave,

i sve njive rosne ja pokosi,

svatovi će moji da se jave,

za navek ću Stano da te prosim.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

 

PROČIŠĆENJA MOLITVA

Zarobljena bol ostaje unutar uma;
uspomene, kao presečene sabljom,
bole skrhanu dušu.
Nezaboravi loše prošlosti, nastanile se u zgarištima,
sada izranjaju iz truleži
svelog lišća.
Ponovno poverenje, grli suvom maglom probuđeno Sunce,
produžava samovoljno čekanje
potiskujući nagon samo sažaljenja.
Ne znam uzvišenost produhovljenosti,
ostajem smirena pred oltarom
u pročišćenja molitvi,
sklopljenih očiju bez
suočenja sa budućnošću.
Gorke suze ostavljam
u pepelu sagorelog tamjana,
skrivenè osveštane istine,
nižem na ogrlicu od polu dragog kamenja.
Savladala sam sve strahove
samoće uskraćene ljubavi,
rađam se iznova:
iz opojnog mirisa molitve svete,
izdižem se, naga pokajanjem ponižena,
kao novo biće,
spremna da volim.

СТРАХ

Пожелим да јутро, у мргодном огледалу, никада не сване, јер грло ми све чешће осушене гласнице, немоћну реч стежу и као немушт и туп их мач режу, к’о рђава болест.

Спаљена су ми сва осећања, а руке испружене ка мом сунцу, сад’ грле само згариште нетињајуће светлости давног плама и моле сва моја буђења да ми оставе бар део очињег вида.

Сакатим своје мисли, јер немам времена за освртање на пређени пут и не дам муљу да ме зароби у прашуми жеља, јер свој искорак разлажем у вечни заборав.

Више не изучавам раскрснице путева и заобилазим путоказе а не замерам ни сиромаштву туђих руку и дела, ни ране све,
и једина водиља ми је ова светлост месечевог фењера.

И Божију, ево, усвајам заповест,
да је љубав извор живота,
јер немам више куд, а немам ни времена,
да губим битке давношњих страхова
и неодсањаних снова.

14. међународни књижевни конкурс “Златног пера”

14. međunarodni književni konkurs “Zlatnog pera”

Poštovani autori, obaveštavamo vas da je naš novi 14. međunarodni konkurs “Književna čarolija” produžen je do 31. januara 2023. godine dok traju pripreme knjige za štampu.
Književni klub “Zlatno pero” Knjaževac nakon uspešno završenog 13. konkursa organizuje 14. po redu Međunarodni književni konkurs pod nazivom “Književna čarolija” za najlepše radove, a tema je slobodna.
Šaljite pesme, pisma, afirizme, anagrame, priče, haiku, haigu, odlomke, ilustracije.
Za najbolje ćemo pripremiti posebna priznanja, za ostale knjige, diplome i članske kartice kluba.
Sve učesnike očekuju knjige, štampane diplome, kao i članske kartice našeg književnog kluba za nove autore koji se prvi put budu javili. Autori uplačuju za knjige, cena zavisi od broja i dužine radova. Radovi mogu biti pisani ćirilicom i latinicom, a nakon štampe će dobiti knjige na kućnu adresu uz plaćenu poštarinu za sve bivše YU republike.
Radove i sva pitanja šaljete isključivo mejlom zlatnopero14@yahoo.com
Želimo vam puno dobre inspiracije!

14. међународни књижевни конкурс “Златног пера”

Поштовани аутори, наш 13. књижевни зборник “Додири љубави” ускоро излази из штампе и аутори који су уплатили за своје примерке добиће књиге чим књига изађе.
Драги аутори, наш нови  конкурс је отворен до 31. децембра 2022. године.
Књижевни клуб “Златно перо” након успешно завршеног 13. конкурса организује 14. по реду Међународни књижевни конкурс под називом “Књижевна чаролија” за најлепше радове, а тема је слободна.
Шаљите песме, писма, анаграме, приче, хаику, хаигу, одломке, илустрације.
За најбоље ћемо припремити посебна признања, за остале књиге, дипломе и чланске картице клуба.
Све учеснике очекују књиге, штампане дипломе, као и чланске картице нашег књижевног клуба за нове ауторе који се први пут буду јавили.
Аутори који желе свој примерак књиге уплаћују, а цена зависи од броја и дужине радова. Радови могу бити писани ћирилицом и латиницом, а након штампе ће добити књиге на кућну адресу уз плаћену поштарину за све бивше ЈУ републике.
Радове и сва питања шаљете искључиво мејлом: zlatnopero14@yahoo.com
Настави са читањем “14. међународни књижевни конкурс “Златног пера””

ОСМЕСИ… И …


ОСМЕСИ… И…

На лицу осмех, у срцу жар,
дуго одвојени корачамо.
У новим почецима је чар
и ми од те ватре дрхтимо.

Ја драга варам себе,
ти своја осећања.
Од љубави ми смо далеко,
а жеља у срцима одзвања.

И онда поврљамо траву,
откривајући све тајне тела,
а сутра, окренућеш главу,
као да ме никад ниси видела.

У твом погледу биће спокој,
у гласу чудна сета,
баш ко да си завирила дубоко,
у све најслађе тајне света.

Сувише си душо горда
и увек ти, све најбоље знаш.
За свакога ти си добра,
ти сваком увек све даш.

Осмеси… И лагање…
Корачамо одвојени…
Ваздух мирише на страдање.
Ми смо само немиром задојени.

© Љубодраг Обрадовић

 

NOSTALGIJA – Jasmina Dimitrijević

NOSTALGIJA

Davno u mom selu ne čuju se pesme,
harmonike  ćute, nema više prela.
Tradicija naša u zaborav ne sme,
običaji razni od sela do sela.

Zašto u mom selu svadbi više nema
k`o što su se nekad one pravit znale ?
Kad` se za kapiju cvetni venac sprema,
kad su snaše sito za krov pripremale.

Iz prikrajka stari kočijaš tad  čeka.
Nagizdani konji , okićeno čeze .
Jer na svakoj svadbi potreba  je preka
da mladence srećne kroz selo proveze.

U mom dragom selu nema ni svirača.
Frulica se više ne čuje livadom,
da uz zvuke prati na njivu orača,
Il` mladog pastira što beše za stadom.

Pa se često setim bake svoje stare
kako ispred kuće svakog jutra mete.
Na zemljanom podu stavljala  krpare,
slike te me samo na detinjstvo sete.

A gradina tada miomiris širi,
zamiriše ljiljan i zumbuli rani.
Kada povetarac od nekud zapiri ,
na prozoru malom zašušte jorgani.

Najlepše je bilo  nedeljom kroz selo
ka zapisu starom litija kad krene.
Na muškarcu svakom od čoje odelo,
tkanice i jelek kad obuku žene.

Gde je sve to sada, ponovo se pitam?
K’o da niko zato više i ne mari.
I dok tako tužna belim svetom skitam
fali žuta dunja i kredenac stari.

Beše to nekada, sada samo pamtim,
k`o da i sad čujem nostalgične pesme .
U sećanju samo mogu to da vratim
kad je jošte voda tekla iz dve česme.

(C) Jasmina Dimitrijević, Srbija