Пожелим да јутро, у мргодном огледалу, никада не сване, јер грло ми све чешће осушене гласнице, немоћну реч стежу и као немушт и туп их мач режу, к’о рђава болест.
Спаљена су ми сва осећања, а руке испружене ка мом сунцу, сад’ грле само згариште нетињајуће светлости давног плама и моле сва моја буђења да ми оставе бар део очињег вида.
Сакатим своје мисли, јер немам времена за освртање на пређени пут и не дам муљу да ме зароби у прашуми жеља, јер свој искорак разлажем у вечни заборав.
Више не изучавам раскрснице путева и заобилазим путоказе а не замерам ни сиромаштву туђих руку и дела, ни ране све,
и једина водиља ми је ова светлост месечевог фењера.
И Божију, ево, усвајам заповест,
да је љубав извор живота,
јер немам више куд, а немам ни времена,
да губим битке давношњих страхова
и неодсањаних снова.
Данка Мијатовић рођена 12. јануара 1981. године, живи под крилима Авале у предграђу главног града Србије. Ова Београђанка стваран свет живи у Врчину остварена као мајка и супруга. Поезијом лута кроз време и сећања својих снова, а светлост неба угледала је прва збирка љубавне поезије "Луталица". Позитивне резултате остварила је на манифестацијама такмичарског духа, где је награђивана првом наградом и похвалом од стране песника Драгана Лукићa. Члан је Међународног књижевног удружења “Неказано”. Почасни члан планинарског друштва "Радан" Бојник-Лесковац.
Поред поезије коју неизмерно воли, бави се и хуманитарним радом и редовни је активиста Савеза Слепих Београда.
Види све чланке од Danka Avramović Mijatović
Једно мишљење на СТРАХ