Drvo ljubavi

Umor odmara u tvom hladu, voda nas spaja.

Korijen se s razlogom širi u dubinu, a krošnja u širinu.

Kad naiđu silni i lome ti grane,

oprosti grubost i neznanje

slijepima na dobro, na lijepo,

njihove su uvijek dublje rane.

I kan ti se u krošnju crne ptice ugnijezde

sjeti se da je potrebna noć da se pokažu zvijezde.

Budi u korijenu, budi u stablu,

Budi u svjetlosti, budi u trenutku što spaja

Budi u svakom listu, ugrađena u svakoj grani

Budi u svemu kao što je sve u tebi,

vjetrlovi vreli, vjetrovi ledeni,

U sjećanju, u zaboravu, u svjetlosti i u sjeni,

zauvjek u njemu, zauvijek u meni.

BOŽUR

Kad sve tuge u jednu se sviju,

kad ubiju ljubav u čoveku,

bolnom suzom krovove umiju,

tad njivama k’o bujice teku.

 

Da li Boga tužne misli more,

što se krotki u vodi sad dave,

kako orač zemlju da poore,

kad mu njivu mutne vode plave.

 

Gde da nađe novo rodno seme,

šta Peruna može da umoli,

kad u bašti tužni božur vene,

kako može ljude da zavoli.

 

Bože sveti još živi u nadi,

još se nada on ljudskoj dobroti,

u bašti mu novi božur sadi,

nek procveta u punoj lepoti.

 

Sa nebesa čuje Svevid zbori,

ori, posej, opet će da rodi,

čemer suze duboko zaori,

ko veruje sve muke prebrodi.

 

autor

Jovica N. Đorđević

ГУДАЛО ПЛАЧА

Крај сунчевог врела умивао се дан
и разигран зечић на промрзлој трави
ко локвања лист на пружен длан
погнуте главе ћутао је маслачак жути.

Господар ноћобдија сјаја
загледан у свачије очи
Тебе се мили, добро сећа
са слике звездане ноћи.

Носио си штап својим стилом
Месец Ти се ругао у брк
док сузе гуташ уз колута дим
певајући испушташ бола крик.

Јутро је свирало на плачном гудалу
танка струна грозне тмине
престрављено сунце те подиже у близину
да угуши осећај туге изнемогле душе.

Спомен

Кaо из бајке залутала да си у завичај дуге
још у мени живиш као стара тајна.
Попут сунца блисташ сред неба бескрајна
којим наде лете на крилима туге.

Прстеном од маслачка венчавам те у сновима
Залазе сећања за брегове груди у тесном јелеку
У струк твој посадио сам љубав као у колевку
Црни се покров звезданог неба огледао у очима.

Непребол самоће гласом љубави као да одзвања
Поглед ми нестао у таласу суза на твом лицу
Сокак којим сам пратио свираче и венчаницу
враћа ме у свенуло пролеће нашег младовања.

Онај сам што тражи свет који је срушен,
што клечећи у студеном храму срца
к`о да моли, отровану песму бунца.
К`о икону, успомену љуби на дну душе.


Пркос

Новембарско јутро уплакано звони,

на окну се смеши осликана мрља.

Док стихија трешти, плочнике прља,

с очију ми се сан избледео склони.

 

Суморни призор летаргију точи,

у свачијој души тескоба се шуња.

А у грудима мојим маршира муња,

стопала би плесала на мокрој плочи.

 

Одјек силе хипнотисано ме вуче,

зове ме позорници небески ритам.

Препуна плама лелујаво му хитам

 

док детиње срце неуморно туче.

Штиклама испаљујем пркосне гранате,

заносна, гипка, док звиждуци ме прате.

ДА НЕ УМРЕМ ЖЕЉЕ ПУСТЕ… – Сандра Миладиновић

ДА НЕ УМРЕМ ЖЕЉЕ ПУСТЕ…

Сањала сам твоје очи
Дрхтала сам у самоћи
Усне жарила о немир
Овој душа тражи свемир!

Држала сам твоје руке
Шапутање јасно чула
Све се збило за трен ока
Но празнина оста пуна!

Љубила сам твоје усне
Дамаре ти небом свила
И били смо као једно
Док се јава није збила!

Зар да кажем себи стани
Кад у свету један има
Кога чекам и скрхана
У времену од лудила!?

Сањала сам твоје очи
Држала сам твоје руке
Љубила сам твоје усне
Да не умрем жеље пусте!
Настави са читањем “ДА НЕ УМРЕМ ЖЕЉЕ ПУСТЕ… – Сандра Миладиновић”

СТРЕПЊА – Душан Комазец

Њега из бусије сваке вештина пакосних вреба,
јер овоземаљске дане прекрили немилим чојством.
Као храст у пољу жбуња, још ближи близини неба,
усред оркана бурног смерно се дружи с спокојством.

Благошћу мржњило реже, јер зна порекло самоће
и једра опаких мисли којим пир злобници славе.
С љубављу, супротној страху што рађа горчасто воће
у поход “залудан” креће, стално га походе јаве?

Одавно стазама трња, ходи док бура га мије,
са благословеном речју, не хтеде
ником да суди.
Ал’ свуда црнило руди, а мрак још сазрео није
оних што питају „ себе”, „где ли се дедоше људи?”

Некада бејаху они Анђели умилног лица,
који запловише реком злослутно дубоког вира.
Давно, на „ вечери тајној,” ко Јуда, та издајица
можда су задњи пут пили из златоносног путира?

У игри тражења душе пред благовесничко време
„старина” великог срца, с очима Божанског сјаја
свој крст без роптања носи безгласјем тишине неме.
Смерно се Господу моли и стрепи, пред вратима раја!

HRAST

Ne, nije obest, ni ti je to hir,

nisu ni moje namere lude,

samo da vratim svojoj duši mir,

neću da gledam pogane ljude.

 

I nikada nisam mizantrop bio,

da budem čovek svojski se trudim,

međ’  ljud’ ma sam svoje gnezdo svio,

ja više nemam šta da ponudim.

 

Lažlju mi mučki sakate reči,

pagan se moli, u hramu s krsti,

i niko neće to zlo da spreči,

neću da pripadam ljudskoj vrsti.

 

Zverima branim da me dotuku,

čiste svesti samoći ja hrlim,

dušanu ne dam desnicu ruku,

njome ću snažno hrast da zagrlim.

 

I neka kažu da lud sam bio,

vređao ljude, mučki ih kleo,

pod krošnjom sam svoje gnezdo svio,

svoj hrast sam zanavek zavoleo.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Ружа – Марија Стојановић

Чудесна си сва, стамена лепото,

што земљу убогу краси твој сјај.

Лепршају ти лати на лахору глувом,

неумитно букти живота надражај.

 

Иза грма радознало зенице чкиље

да дотакну бисер што вири из траве.

Мехур се изнедри к`о мајчинско окриље

и прхнуше птићи песмом да је славе.

 

Под небом се цакли опсена бујна,

прожима пространство, неуморно дише.

Несташна латица откину се рујна,

паде ми на груди да ме хипнотише.

 

Витешки се бори та стамена лепота,

пркоси олуји што прети да је сруши.

Ал` покори се неман, надошла страхота,

и милина оста да царује у души.