Lenjo Srce (Dečija pesma)

Pod nebom samo jede spava čeka
Ljubav da dođe koja je daleka
Radoznalost ne muči nema naravi mačije
Ludo bije al’ ne želi da bude svačije

Pod drvetom čita knjigu o Italiji
Na jezeru Komo uživa u harmoniji
Nad njim bdiju raznoliki ptići
Oko uva pevaju, a plaše se prići

Pod hladovinom starog hrasta
Nema ljudi tih ludih Nasta
Već mu sunce sija u daljini
Nasmešeno u divljini

Pod krošnju dotrča mu tad pas jedan
Jurio je klasijem sad je žedan
Psećim očima natero je srce lenjo
Da sam s’njim ja narav menjo

Svet me čeka

Da u vozu rukama piletinu jedem
Gledam kroz prozor i nešto pišem
Ujtru naručim Italijansku kafu da popijem
Uveče Fancusko vino da se opijem

Da tu i tamo zamolim stranca za pomoć
Da osetim čoveka ljubaznosti moć
Da upoznam kulture i živote
Da baš sve te raznolike divote

Da se zaljubim u ženu u prolazu
Da ispratim Japansko sunce u zalazu
Da osetim kišu u tuđem gradu
Da posmatram neku čudnu zgradu

Da ga svojim šarmom zavedem
Kažem mu šalu za ruku povedem
Bacim ga na kolena i podignem
Za tu ljubav da živim i poginem

Svet me ceka, eh da sam reka
para nemam a zelja imam
Zaleteću se glavom u prvu planinu
Da postanem voda i živim milinu

СЕОБЕ – Душан Комазец

Чађави облак мине јалови дремеж дана.
Крај пута нема стена, око ње жбуњем клека
коју урнише ветар, свија се свака грана.
У даљи безазлена потопом прети река?

Снегови бели копне од нагле југовине,
тамо где боса „ кљусад” поткову минуше траг.
Киша туге клапара покровом свеистине:
Давну детињу радост призива немушти праг.

Поље надлеће гавран, мрк попут горе црне
обзорјем заруђеним што залуд мами петле.
Пролази сат за сатом, смирајем данак трне.
Уместо „ тињалица” свици улице светле.

У селу пустош влада, згурене куће ћуте,
само старина врла, Бог да му грехе ‘прости
с кофером успомена које „ даљине” слуте
походи старе знанце, све завејане кости.

И тако дан за даном, пристиже јесен златна!
Плодови једри, зрели, падају шљиве,крушке…
Црквена звона неме, ћуте улице блатне,
јер нема дечјег плача, ни сузе праве, мушке.

Српасти месец мије авлије пуне злата
додиром нежним, меким, док наоколо хује
одјеци чежње дуге. То шкрипом стара врата
у праскозорје снено, маме „младе славује”!

LETO 1980.

Pitao je:
“Tu si samo zato što je
moja majka umrla?”
“Ne, ne, ne, šta ti je?”
Tu sam zato što je toplo
zato što si to što jesi,
i što imam vremena
za sakupljanje dramaturških
inspiracija,
ne zbog tvoje majke,
ne….
Pružio je glavu klupi i
zaspao kao sova.
Sedim na toj istoj klupi i pitam se
“Da li si se tada prvi puta
susrela sa smrću?”
Grana iznad nje je pukla
kô moj vid na oba oka
Treći put sam ugledala
kako gnezdo pada –
sakupljala, milovala,
dok nisam konačno,
– neka vrsta bolnog osećaja
umrla i sama,
Ništa više ne pita…
ali gnezdo opet pada

NEMA VIŠE ONIH DANA – Jasmina Dimitrijević

NEMA VIŠE ONIH DANA

Sa unukom deda prošetao gradom,
dete, kao dete svaki izlog gleda
zastaje pred nekim sa velikom nadom
da će mu slatkiše pokloniti deda.

Dok sa slašću gleda bombone šarene
okice malene pune nekog sjaja,
pred izlogom deka zbraja uspomene
sa setom se seća nekadašnjeg raja.

Šetajući gradom reče tiho deka,
ispred stare zgrade, što bi sklona padu:
„Ovde bi kafana iz prošloga veka
stecište boema najvećih u gradu.

Skupljalo se nekad staro društvo naše
uz pesmu i vino čekali smo jutra
uz jecaj gitare praznili smo čaše,
ne misle boemi šta će biti sutra.

Drago moje dete i sad čujem zvuke
iz zidina ovih, uspomene mile
ovde sam ti baku držao za ruke,
bila je u bluzi od indijske svile.

Ne zameri čedo što su oči tužne
dok gledam u zgradu što je danas ruše,
podići će ovde, građevine ružne,
od gvožđa i stakla, bez imalo duše.
 
Samo mi sećanje osta’ na te dane,
dok za tebe život novu priču sprema.
Oprosti svom dedi ako suza kane,
nestankom kafana, nesta i boema.“

Настави са читањем “NEMA VIŠE ONIH DANA – Jasmina Dimitrijević”

ВРЕМЕ ЧУДА – Душан Комазец

Да л је могуће да неко од песника на овом сајту не зна шта је чојство? Могуће је, пошто тај „ неко” ме није заштитио од себе.
Да ли је могуће да високообразовани људи не знају бројати до десет? У земљи чуда и то је могуће.
По позиву Бранка Мијатовића послао сам својих ДЕСЕТ песама Љубодрагу, за заједничку књигу песама „ под истим кровом.” Јуче ми пристиже пошиљка са девет књига, али, десило се чудо? Уместо ДЕСЕТ песама које сам послао у „ пакету” одштампано је само ДЕВЕТ? Десета се загубила, (чудо)
и то песма „ немири,” која је гласовима публике проглашена за најбољу у 2021. години, а по одлуци стручног жирија је поделила прво место са Сашином. „светски бол.”
Било би ми драго да ми неко понуди објашњење.

ĆUTNJE SEME

Požude disanje ti znam,
zavodničke svele su ti ruke,
i još vape zlatnom
zagrljaju uplitati
ljubavi venac.
Nažuljali dlanovi
grčevito stežu,
dan za danom
grubu čežnju.
Oprostiću ti,
pre ili kasnije
nedodira tugu,
što pronikla je i
predstavljena
pred Bogom
iz ćutnje semena.
Sećanja sad liče
na jesenju košavu,
sazdane uspomene
zaboravom okićene,
smenjuju se u četiri
godišnja doba.
Stradali smo tražeći se kroz zakržljalo rastinje životnih staza,
mahovinom obrasla nam krila,
bežimo u suprotnom
pravcu od jato ptica.
Malo reči je dovoljno ili nijedna,
da se udaljimo vasionski strahom deteta,
kako nam se ne bi u jedno spojile duše.

OKOVANA

Izvlači opet uspomene
iz prašume sećanja,
okovana ledom,
od stotinu stoleća.

Obuzeta strahom,
kao prašuma divljeg šiblja,
duša ukleto bolesna,
nikada ne odustaje.

Otrgnu se nekada,
prljave misli, osećanja
Zavlada osveta jaka,
prigušen suzama.

Vekovima bol preživljava,
dosta je gnevom ranjena
iz okova puštam je,
nisam osvetnica.

МАГИЧНА ПЕСМА – Љиљана Тамбурић

МАГИЧНА ПЕСМА

Под овим шареним Небосводом
кад праскозорја сићани сати
у мимоходу међе прескачу
питам се да ли Песма се везе
у сребрном меком срмовезу
или је крпим к’о крпењачу.

Ја бих плаштаницу да осликам
од прозрачности Бога и Неба
на перу белих Анђелских крила…
Красноречивост у рам да ставим
што ниоткуда иза граница
чистим лиризмом трепетом свира.

Ах, у ово бих бремешно време
богохулних мрачних сновиђења
створила магичну Песму малу
што својим вибратом и безгласјем
може да вришти ниоткуда
и ехо потопи у бескрају.

Неиздрж неки оловку ломи
док мисли несвикле том задатку
вуку ми стихове у тишину…
О, Песмо…Немој… Непрочитана
да скријеш се мртва и постиђена
у неку мрачну нигденигдину!

Љиљана Тамбурић