AVET PROŠLOSTI
U olujnoj mukloj noći samo bat mojih koraka.
Spotičem se po prašnjavom putu,dok telo ne klone
Na grudi mi naleglo breme, kako dalje iz mraka?
Tumaram bespućem, a strašne aveti me progone
Neću okretati glavu i vraćati se u prošlost,
za sobom sam mukom zatvorila okovane dveri.
Iako mi ponos ne da još jednom moliću milost
budućnost da me bar u nekom trenu ne izneveri.
Zavesa davno pala na dasci što se život zove.
Ostah sama kao klovn što se smeši svom tužnom liku.
Zaleđeni osmeh, suze, kako skinuti okove?
Za novu predstavu čekam svoju zadnju priliku
Bezlično, nemo koračam nepoznatim krajolikom
Ranjena, sa bolnim sećanjem i izbledelom slikom.
© Jasmina Dimitrijević Srbija
(Прочитано: 98 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.195 пута)