Добродошли!
У теби је варка сваког дана
И болница разузданих људи
И навика да им наређујеш
У теби је варка сваког дана
И пометња у срцу искрености
И жеља да постигнеш нешто
У теби је варка сваког дана
И срећа која те не интересује
И истина у којој се не сналазиш
У теби је варка сваког дана
И песма која је баш срамна
Кад треба разумети сам себе
ДАНАС СВЕ ЗНАМ
Прошло је доба када сам
покушавао да разумем
све што ми време намеће,
као животну реалност.
Прихватао сам све,
а разумео мало.
Данас, када ме неко пита,
ништа не разумем,
али све знам.
И тако годинама,
све до ових дана.
Дана када сам упознао њу,
жену мог живота
и када је она поред мене,
ништа не знам
и не морам,
мада сада све знам.
Свестан сам тога.
Али није ни важно.
Време ипак тече
(C) Саша Козић
СВЕТИ ЈОВАН МИЛОСТИВИ
Носио је у себи спокој и веру,
доносио милост за све сужње света.
За лепо у животу имао меру
и ником никад није хтео да смета.
Кад животна зла ненадано ошину,
знао је ветру као храст да одоли.
Све лоше ствари у животу промину,
само живот треба да се силно воли.
Настави са читањем “СВЕТИ ЈОВАН МИЛОСТИВИ – Љубодраг Обрадовић”
ИЗМЕЂУ СУТРА И ЈУЧЕ
Желео сам те за себе. Било је то од мене јаче.
Чувао сам те и од првог дана у срцу те скривао.
Ништа се моје према теби никада променило није,
Али, судбине су, све даље, једна од друге, биле.
Поново бих волео да по нама топле кише лију,
Посебно оне мајске, када смо изговорили:
“Заувек, бићеш моја! До гроба, ти бићеш мој!”
Ни слутио нисам да ће ми те речи душу разболети.
Зауставили смо жеље, престали о љубави снивати,
На свет и остатак живота гледати истим очима.
Шта си то у мени пронашла, да би обрисала после?
Шта сам толико лепо онда на теби приметио?!
Не кајем се због тога, нити ћу то икада чинити,
Иако јутро, за једно од нас двоје, осванути неће.
Сâм сам – у лавиринту, између сутра и јуче,
У гротлу својих чула, из ког сета избија и пече!
Gle, kako se magla zlurado uspinje
pa pohotno guta vrleti i reke
ko ranjena zver se sa brega naginje
pružajući ka nebu poglede preke
Iz prikrajka vreba krvožedna neman
ko grdoba čuči bez daha i reči
ko olovni vojnik što je na sve spreman
da ugasi sunce, zrake da mu zgnječi
O Stribože Bože unuke zamoli
oprosti mi grehe, slabosti i mane
za mir grešne duše vetrove umoli
da nad zemljom opet jarko sunce grane.
Jer bez sjajnog sunca pogled mi je sveo
zbog te guste magle ja u sebi brinem
kad mi dođe vreme, kad me budeš hteo
kako da se Tebi grešan Bože vinem.
autor
Jovica N. Đorđević
ПОНОЋ
Осећам лагано како стиже поноћ
да су моја била свемогуће реке
и да нисам ништа више од живота
и да нисам ништа мање од утехе!
Дај ми Боже снаге да останем чила
нек ме воде силе невидљивих чари
ако и поклекнем Ти ми недај мира
буром и олујом душу ми преплави!
Вредна ли сам Тебе испловићу чиста
можда малаксала подераних хаља
ал’ сигурно знам да ћу бити мила
више себи самој у причи без краја!
ПЕСМА НА ДАР
Ноћ мила, тиха
блага, чила
у песму се
преобразила.
Ритам и стихови ткани
то су снови и мисли
побркани.
У свакој речи
скрива се нада,
кристална звезда
најлепших дана.
Нека те песма
попут ветра грли,
осећајем дивним
груди буди.
За сваки осмех,
сваку жељу
песма ова хрли
у твоју постељу.
Дарује речи срца
које ће наћи начин
да за тебе куца.
Сваки дар је
души траг,
а песма на дар
је
загрљај вечни
веома драг. Настави са читањем “ПЕСМА НА ДАР – Латинка Ђорђевић”
Зашто си дошла, малена вило,
Нисам ја онај кога си снила.
Све што је лепо твоје је било,
Али си гнездо крај другог свила.
Насмеј се драга, обриши сузе,
За један живот човек се роди.
Умири немир дрхтаве блузе
И где год желиш, ноћас ме води.
Дозволи да ти миришем косу,
Док ми на руци безбрижно сањаш.
Са твога тела да пијем росу
И гледам како спокојно спаваш.
Ниси погрешила, срно моја,
Набаци осмех на лепо лице.
Моја је прича сплет тамних боја,
А твоја сунце и љубичице.
Допусти да ти додирнем усне,
Тако ћу сазнати, да ли си сан?
Ако свет сутра ко балон пукне,
Ми ћемо имати бар овај дан.
Погледај срећо рој младих звезда,
У свакој можеш пронаћи себе.
Са јутром иди рају свог гнезда,
А ноћас ја ћу чувати тебе.
Александар Недовић