ПОНОЋ
Осећам лагано како стиже поноћ
да су моја била свемогуће реке
и да нисам ништа више од живота
и да нисам ништа мање од утехе!
Дај ми Боже снаге да останем чила
нек ме воде силе невидљивих чари
ако и поклекнем Ти ми недај мира
буром и олујом душу ми преплави!
Вредна ли сам Тебе испловићу чиста
можда малаксала подераних хаља
ал’ сигурно знам да ћу бити мила
више себи самој у причи без краја!
Да ме нису нашле многе тешке речи
трени што болеше дани што убише,
остала бих само угарак сред срца
једно напуштено незнано огњиште!
Дај ми Боже воље да разумем сенке,
да ме не дотичу аветињске тмине
нека преко мржње пређем ко’ зрак светла
осмехом нек пленим све у Твоје име!
Допусти да љубим јасније и жешће
нек од прошлог трња процветам ко ружа
и нека ме опет не схвате вичније
јер ретко се среће витез и велможа!
Не, нисам несрећна, нити бојажљива,
само замишљена осећајна жена
јер прођоше сати и ситни и дуги
зимски и пролећни скривеног боема!
Осећам лагано како стиже поноћ
да су моја била свемогуће реке
и да нисам ништа више од живота
и да нисам ништа мање од утехе!
© Сандра Миладиновић Мајра
