Добродошли!
НЕЗНАНЧЕ ЛЕПИ МОЈ
Чекала сам те годинама,
учаурена у лажној срећи,
у привиду живота,
у заборављеним жељама.
Знала сам да обитаваш
на неким далеким просторима,
тражећи ме по путевима беспућа.
Ти, Човече, који си
живео и патио,
патио и губио,
губио и волео,
али и осетио
да те чекам,
негде,
на неком путу прашњавом,
испружених руку које ветар грле
и у сусрет хрле теби,
чије очи видех
у пукотини сна,
срећо моја, недосањана.
Otac je imao sina
Nastupila je tišina
Jer ga dugo nema
On će se vratiti
Hoće li jednako patiti
Na istom tlu laži
Kojima se bude draži
Gde je nad dušom
Onaj što priznaje bitke
Samo za tela užitke
Dok kupa se u krvi
Bog je iznad njega, prvi
Zadovoljan sušom
Samo ko mu stope prati
Istinski se bogati
I ne truli
Kada se koža guli
Jer ne ume dići sebe
Preko sile Više
Već putevima raja diše
I kada posrne
Ponizno se osvrne
Kao ždrebe
Što se ne oholi
Ni kada sve ga boli
Otac je imao sina
Nastupila je tišina
Jer ga dugo nema
On će se vratiti
Hoće li jednako patiti
(C) Nikolina Perić
Kategorija: Mladi pesnici
#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Живот је стаза коју треба својим могућностима прилогодити, са остварењима поплочати и потомцима оставити. Праве љубави планирају и граде, као да ће живот вјечно
трајати! Зато су правој љубаву све стазе кратке, али са удвојеном снагом циљеви су на дохват руке. На крају осврт ћу завршити чињеницом, да је живот дуг и пун различитих дешавања. Сви се могу заборавити, али права се љубави памте и сликом и добрим дјелима!
У правој љубави истина се не крије иза паравана, већ као храна послужи и на столу сервира!
ЉУБАВ ДАЛЕКА
Када се далека љубав отвореним видом грли,
И воли.
Мисли се забораву отму, на пола пута сретну,
И застану.
Иза процвалог бријега у загрљај свину,
И узвикну.
Страсне ријечи у тишини подијеле радости срца,
И пољубца.
А жеље дубином скриване у једну чежњу слију,
И досањају.
На јави започету, али од других оспоравану,
И неостварену.
Љубав милу која грешке опрашта стрпљиво чека,
И дочека.
Љубав праву између хиљаде одабрану једну,
И једину!
Оног дана када сам добио дијагнозу – МС
Нисам у њу много веровао.
Мислио сам – лако ћу.
Али све је било све теже и теже.
Неспретност и падови
Постали су саставни део мог живота.
Када сам престао да радим и да цртам иконе,
Схватио сам – не могу више.
Тражио сам хоби,
Али ништа није могло заменити
Цртање икона.
У једном тренутку написао сам песму.
Прочитали су је други,
Рекли су: „Добра је.“
Сада се сваке ноћи будим,
У исто време,
И записујем песме
–Да ми не побегну.
Зато молим Бога
Да ми остави памет,
Да пишем
песме,
Да их не заборавим.
AKO UMRU SNOVI
Ako umre i poslednji sanak moj,
Ako nestanu svi nasmejani, vedri dani,
Bolje da me nema više.
Čemu let, bez jakih krila i nadanja?
Čemu pesma, koju niko nikad ne peva?!
Ako sa porazima, padnem i ja,
Ako u nevolji zauvek ostanem sam,
Neka se sa zemljom i travom,
Pre vremena, stopim.
Čemu ovaj život, ako glas tišine
Uporno dolazi i kuca na vrata?
Čemu sve, kada svoj korak sve teže pratim,
Na putu, kojim samo usamljeni idu…
#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
У издвојеном стиху истичем чињеницу, да стечено знања у младим годинама искуством се увећава! И прошлост и садашњост корјене пуштају, да убудућности резултатима пролистају! Зато се у будућности успјеси очекују! Вретенаста младост је будућност у развоју друштва, она мијења околину и себи њој прилагодјава. У пјесми сам стих као мисао истакао. Живот је стална прекретница, некад побједа злата вриједна, а некад пораз и стрампутица!
Неуспјех је сјеме успјеха!
ЧЕСТИТАМ
Честитам је ријеч уху мила,
Рађањем се утијелила,
У дубини душе угњездила,
Благо оном ко је има.
Честитам је ријеч гласом кратка,
Али од најдуже реченице дужа,
Из ње вире и осмијех и доброта,
И понос који није навикао да чека.
Честитам је ријеч тијелом наклонита,
И не скрита нити тајновита,
Као дуга жеље удваја,
Уједно успјех и срећу спаја!
Заиграј уз виолину која јеца.
Своју лепоту заталасај уз звуке који пламте.
Још једном, опиј ме.
Играј, до краја љубави!
Док кришом гледам твоју лепоту
кад нема сведока
пусти да осетим како се крећеш,
под мојим уздрхталим прстима.
Покажи ми, да знам, где су границе
које се не смеју прећи.
О, играј са мном до краја љубави!
Играј нежно, као да ме милујеш,
рукама сањаним у самоћи,
одавде до вечности.
Нас двоје под кишобраном љубави
до краја ноћи без краја.
Играј, балерино, у мом наручју,
док пољупци пљуште
као пролећне кише.
Додирни ме руком судбине
и играј занесена у загрљају.
Са овог небеског длана буди звезда,
док моје оловно срце гори.
Играј, до краја љубави!
Неко застрашујуће НОВО ДОБА се помаља
и мути нам снове. Ово доба нема име.
Не разазнају се глагоља и писмена
зачећа његова и конца.
Место је, СВЕТ овај, брука и бестиђа.
Мрачни ходници и тамнице бескрајне.
На трагу крвника изникла непочинства.
Ваздух засићен задахом смрти и распадања.
Тишина сабласно испушта свој језив крик,
као јека одзвања врисак жена полуделих од ужаса.
Бескрајно далеки прозрачни хоризонти нестају
као да означавају крај света у срцу таме.
Дечје сузе као роса на челу самртника.
Окачено о рог, тиња кандило Месеца.
Црње не може бити ни проклетство!
У славу неба авети зверства круже светом.
У потрази за прошлошћу, у бунило,
худи век је давно упокојен.
#željkoperovićžesp
Pjesma iz moje knjige
VAROŠINA KOJE VIŠE NEMA
Кратак осврт на пјесму:
Природне непогоде и ратови неприлике су у којима се људи боље упознају и представе са добротом коју у себи носе! Стиховима сам покушао направити прелаз из слободе на ратно поље. Од безбрижног живота, љубави и среће до нереда, крви и страдања! Доживљену бол, муку и патњу тешко је писаном ријечи прењети. Јер слике ужаса из сјећања сретним завршетком нестају.
Бол престаје, а ране ожиљцима зацијеле. Покушаћу дефинисати рат, посматран и доживљен из мог угла. Рат је ужасна грмљавина оружја и звиждуци метака, који увијек долази послије тишине и цвркута птица, да страх и патњу још више увећају.
Веће зло од граната и метака у затвореном граду биле су лажи, које су зли користили да истину сакрију и људе са огњишта страхом протјерају. Дефинисао сам рат, а сада ћу истину и мржњу, које су ратне пратиље.
Мисао одабрана за ову пјесму:
ВЈЕРОВАЊЕ
Када се повјерење изгуби, вјеровање се почиње као прљав веш прати:
РАТ МИРУ
У раскошном сјају уличних свјетиљки
Град се бестидно купа.
С плочника кошмар у зидине се стрпа
Док тајац у трену авет пробуди,
Која бијесом искочи из брлога свога
И попут рањене звери звиждуком пројури,
А звона будна поново превару слуте.
Кроз одшкринута врата прошлости давне
Залеђена умови улазе да стварност казне.
Рукама пријете свјетлима која се гасе,
Неред праве уз повике гласне;
“Излазите напоље, напоље из стана!”
Држава се руши, кида канђама и слама,
А звона будна поново превару слуте.
Тишина хулија, ко’ крвник за гушу стеже,
Погледом пратим отргнуте сјене
Што безглаво јуре, ал’ пуне среће,
Мјесецу кличу и кроз зубе реже,
А звона будна поново превару слуте.
Не чекај тавна ноћи, животу се крај ближи
Већ завјесом низ окно клизни,
Да не гледам људе
Што у миру за немир марширају.
Удобности својој рат призивају
Србство псују и четништвом називају,
А звона будна поново превару слуте!
ШУЋМУРАСТО
Црно вино,
беле мисли,
више ниси
онај исти,
к’о кад писмо
вино бело
да све беше
тако снено…
Још и вино
шућмурасто,
помешано,
руменкасто,
и могло је
да се пије
а да слутње
све разбије…
