НЕЗНАНЧЕ ЛЕПИ МОЈ
Чекала сам те годинама,
учаурена у лажној срећи,
у привиду живота,
у заборављеним жељама.
Знала сам да обитаваш
на неким далеким просторима,
тражећи ме по путевима беспућа.
Ти, Човече, који си
живео и патио,
патио и губио,
губио и волео,
али и осетио
да те чекам,
негде,
на неком путу прашњавом,
испружених руку које ветар грле
и у сусрет хрле теби,
чије очи видех
у пукотини сна,
срећо моја, недосањана.
Знала сам да ћеш доћи
да ме мораш пронаћи,
јер ја сам само
друга половина
твога бића
изгубљена без тебе,
и само са тобом потпуна,
срећна, испуњена …
А тражили смо се
свих ових година
на погрешним местима,
са погрешним људима,
не губећи наду
да онај прави мора да се појави,
да она права мора доћи.
Ми,
два бића недосањана,
два тела згрчена у болу
жеље неостварене,
два душе које су се
среле и препознале
једне вечери
у неком сокаку
надомак нам сна.
Толико тога хтедосмо рећи,
а речи нам гргутаве,
искидане снагом осећања,
грцаве
од жеље нам неутољене.
У мраку се чврсто за руке држимо
из страха да се не изгубимо.
А толико се желимо,
да изнова проналазимо
разлоге за срећу.
Волимо се тајно,
на ивици света,
на ивици ноћи,
у сну најлепшем.
Моја жељо огромна,
незнанче са искром у очима
и мрвицом пелина,
који срећу руши..
Нека мој додир
и топла реч
буду мелем твоме болу
и твојој души.
Дозволи ми само,
да те волим,
без разлога,
тек онако …
Незнанче лепи мој!
(C) Данијела Ђорђевић, Сурдулица
Kategorija: Odrasli pesnici
