Previous Next

Стихољубље ПоезијаСРБ 2019

Уводни део…

Наставак…

Поетска манифестација „СТИХОЉУБЉЕ ПоезијаСРБ“ одржана је по седми пут 17.09.2019. године у прекрасном амбијенту ресторана „АС“ Хемопродукта Крушевац у власништву Бранислава Кљајића. На манифестацији је прослављен седми роћендан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Гости су били песници из Лесковца, Ћуприје, Крушевца, Александровца, Ћићевца, Јасике, Макрешана, Град Сталаћа, Кобиља, Ломнице и Треботина, као и гости и пријатељи Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ: Весна Лазаревић – заменица  градоначелнице града Крушевца, Милоје Михајловић Меда – екс градоначелник Крушевца, одборници Скупштине града Крушевца: Владимир Тасић и Дејан Петровић Кенац, Горан Васић – директор Народног музеја Крушевац, Бранислав Кљајић – власник Хемопродукта Крушевац, Бобан и Предраг Дашић из штампарије СаТЦИП из Врњачке Бање, др Раде Биочанин, др Велибор Лазаревић из Беле Воде, Предраг Ћирић – председник КУД-а „Вук Караџић“ из Треботина Жабара и Мале Врбнице, Горан Тодосијевић – уметнички руководилац КУД-а „Вук Карaџић“, Слободан Стојановић – власник Етно куће, Анита Арсић из Ћићевца и други.

7 пута прочитано

Između Svjetova

 

Razgrćući sloj po sloj

srebrne patine razastrte nad kovčezima prošlosti

duboko zagledana u budućnst zastrtu maglama

izmještena iz ovog tu i ovog sada

osjećam onaj drhtaj hladne jeze koja obavija

grli i steže poput Tananatosa koji se nečujno javlja

donoseći u vjetru prisustvo nevidljivog Hada.

 

Da li su se ljudi u svim vremenima igrali Boga

ili se meni to danas samo priviđa

dok hodam između vjekova i između svjetova ?

 

Oko mene se okupljaju Maje i Indi

Anasazi i Olmeci, Nabatejci i Mikeni

čuju se glasovi Inka dok nebom

Kondor širi svoja krila zaklnjajući sjaj Sunca

praveći sjenku  u kojoj igraju drevna vremena.

 

Eol rastjeruje sjenke dok mu se pridružuju

Borej, Zefir, Not i Eurus i Olimp vaskrsava

pred mojim očima u svom punom sjaju,

vidim Rein osmjeh i sjaj Hronosa

razigrane Nimfe i njihove posestrime Hijade

sa bratom im Hijantom i bol vidim i suze

sakupljene u sive oblake kojima često

ni moćni Eol sa sinovima svojim ne može ništa.

 

Nebo posuto Plejadama polako prekriva dan

Nikta u raskošu baršunastog indiga dolazi

u pratnji Ereba, a iza njih lakim korakom

pojavljuju se Morfej i Hipnos

i na trenutak sklapaju mi se umorne oči

dok ispod kapaka se smješe sazvježđa

a na trepavicama zablistala Niobina suza

skotrljavši se niz kameno lice poput zrnca

pustinjskog pjeska nestajući u stjenovitoj grudi.

 

Kuda si krenuo moj svijete, kuda to ploviš

nošen Eolovom djecom, po nemirnom kraljevstu Posejdonovom,

kuda to ploviš, kuda hrliš, kuda te nose pjesme Nimfi ?

 

Ljepotu Eosa i divne Hemere nadkrilio Ereb,

u prikrajku se umirile Mojre čekajući,

posmatrajući zagledane u lice Svijeta

nekako zamišljene i neodlučne, nespokojne i nerazigrane.

Niti Klota prede, niti Lexa raspredava dok Atropos

lice prekriva briga, pitanja, odgovornost i nespokoj.

 

Što ste tako mirne moje Mojre, što tako zlokobne

zar se ugasila Prometejeva iskra

zar je ogledalo čistote slomljeno i izgubljeno

u valovima nemirnog Aherona

ili se Pandora radoznalo zaigrala u svakom

od u ogledalu nastanjenih odraza ?

 

Kuda to ideš moj Svijete, tako mračan, tako okrutan

Što su pusta Jelisejska polja dok Tartor prkosi

dok se grohotom smije Had ? Ima li novčića

koji te spasti može moj Svijete, koji otkupiti može

sve naše blato, sav mulj i svu pohlepu Planete ?

 

Dok hodam između vijekova i između svjetova

vidim budućnost u kojoj nam potomci zaleđeni

čekju da za njih imamo vremena

da im u međuvremenu odredimo pol,

boju očiju, visinu, čist genestski kod,

savršeno biće po našoj nesavršenoj mjeri Čovječanstva.

 

Leden vazduh oko mene i neprestana jeza

kamen u grudima i grlu kao onaj Sizifov

šeta po mojoj nutrini i pritišće i muči

dok ledena suza iz dubine najdubljeg oka

kola venama i rida i vrišti za dalekim

još uvijek čekanjem zaleđenim pokoljenima.

 

© Nevenka Savić Alispahić

 

 

 

 

4 пута прочитано

TAMO NA DRUMU-Miroslav Krnjeta

Tamo na drumu
gde asfalt topi kamionsku gumu,
gde kilometri prate drumskog slugu
a daljine bude nostalgičnu tugu.

Od svitanja do mraka
ruke na volanu
gaziš preko asfaltnih traka
sve trpiš da ne ostaviš porodicu gladnu.

Nema vremena za suzu ni za brigu
putuješ i prazniš muku na drumu,
kamionu se jadaš najboljem drugu
teraj dalje govoriš umornom umu.

Guraj preko Alpa,preko Pirineja,
tamo gde je Italija,Austrija,Španija,
svi smo isti nema nacija
pružamo ruku delimo hranu,
na stajalištu krčka se pasulj
koji leči svaku ranu.

Slike raznolikog dalekog sveta
urezuješ večno u album fotografija
pamtiš prostranstva celoga života,
ali srce gleda iza brda
gde li mi je familija.

Putuješ drumovima u drumskoj krstarici
brojiš kilometre,dan za danom,
čezneš za poljupcem u toploj kućici
da zagrliš porodicu u domu voljenom.

Noću u kabini spavaš budan
sa uzdasima čekaš novi dan,
kad svane,gas majstore tutnji dizel
obaraj kilometre napred kroz tunel,
srce podrhtava sve si bliže kući.

Sedim na parkingu u Molins de Reiu
gledam Španska brda imam samo jednu ideju,
šolja tople kafe jutarnje
vredi više nego svako naše putovanje.

Nema gradova,reka,planina,šuma,
sve je to nula,
srce želi voljene više od neistraženog druma,
tamo na drumu shvatiš šta je duše izvorna snaga
i srca svetla kula.

8 пута прочитано

Pre praska

 

Prošlost živi u kalendarima

Diše i plete zamke u  satovima

Tika taka tika taka

Tu sam i ništa mi ne možeš

Tu sam i pratim te u stopu

Tika taka tika tika

Svaki dan i svaki sat

Pravi eksploziv sećanja

Tika taka tika taka – bum

Prošlost živi u kalendarima

Diše i plete zamke u satovima

Vreme je jedini preživeli svedok

I smeje se na vratima budućnosti

Tika taka tika taka

Hvatam trenutak pre praska

 

© Nevenka Savić Alispahić

11 пута прочитано

SRPSKI KRALJEVI-Miroslav Krnjeta

Pogledaj Srbine u davnine
videćeš na tronu kraljeve
slavne visine.
Pogledaj preko ramena
videćeš slavnu vitešku lozu
Srpsku plemenitu genezu,
velike kraljeve
prošlih vremena.
Pogledaj dublje
u maglu prošlosti,
videćeš polja gde leže
Srpske kosti.
Gledaj istoriju roda
kako se stvarala sloboda,
gledaj časne Srpske vođe
slike koje ne blede
kad oluja prođe.

Na čelu teške konjice
svetle oklopi u magli prošlosti,
jurišaju na neprijateljske zveri
carskim kopljem obaraju prethodnice,
kroz bitke nose baklje budućnosti
ne bežeći od oštrica mača
verni zemlji i pravoslavnoj veri.
Kako svetle krune
kroz vekove prošlosti
bojna polja gde su vam kosti,
branili ste svetu Srpsku zemlju
galopom jahali,
ka plemenitom cilju.

Uči Srbine sinove
da pamte svoje korene
i ponosne plemićke lavove.

Vlastimiroviće nose krunu plavom moru
Kotromanjiće kako brane bosansku goru,
Stefana Nemanju,Vladislava,
seku proždrljive aždaje
seku proždrljivog lava.
Stefan Dečanski,Stefan Prvovenčani,
slavne bitke,slavni dani.
Carevi slavne istorije
Stefane,Uroše,Dragutine,
na zlatnim oblacima sedite
vino se pije,
veličaju pobede i vaše ime.
Mrnjačeviće i prodor u Jedrene,
junake vitezove
pale kod krvave Marice.
Krunu kralja Milutina
sija sa snežnih planina,
mučeništvo cara Lazara
plemenito srce čestitog vladara,
mač Dušana kod Velbužda
krči put kroz korov dušmana
vodi vojske kroz sunce pobeda
srpsko carstvo čuva od vrana.
Despota Stefana i Đurađa Brankovića
pod kopitima kraljevskih sokola
Srpska se država rađa.

Pogledaj svetle krune
večno ostaju,
i kad zao vetar dune.
Nije bilo važno samo živeti
bilo je časno slavno umreti
na megdanima dati glavu
za veru i Srpsku državu.
Da nije bilo carskog
mača i koplja
Srbija bi bila zemlja roblja,
bez krvavih bitaka i viteških rana
pojela bi nas jata vrana.
Guslar ponosno i glasno peva
o junaštvu Srpskih kraljeva,
ne zaboravi Srpski sine
slavne kraljeve vođene
srcem vrline.

7 пута прочитано

ЗБИРКА СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ – Андреја Ђ. Врањеш

ЗБИРКА СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ

СЈАЈНА
У народу звезда,
два тела,
небеско и женско.

Сјај твари и ума,
два имена,
Венера,Даница.

Све дуално,
једна рефлексија.

СУСРЕТАЊА

Упознали смо се једног краја јутра,
на обали новог дана,
од тада су прошла многа сутра,
ал остао је траг.

Атлета душе Богом дан,
неболико другарство,
осмех драг.

Племић живота,
победе поклања,
пева и када сања.

Nastaviti čitanje

132 пута прочитано

Odraz bez odraza

 

Jesmo li umorni dušo

Jesmo li stari i turobni

Mrgodni i od sveta odbegli

Ili smo samo utihli

Pred naletom površnosti

Ili smo samo zanemeli

Pred okeanima glupost

 

Jesi li umorna dušo

 

Kuda si krenula tako sama

Kuda si korak trom ustremila

Gde si poželela gde naumila

Čeka li te negde neko

Ili si bez cilja i nakane

Bez želja i snova

U susret nepoznatom pošla

 

Jesi li umorna dušo

 

Straha imaš li pred daljinama

Šta te to krade blizinama

Čiji zov pratiš čemu se nadaš

Slediš li tragove nevidljivih stopa

Ili si poput buntovnika nemog

Svemu leđa okrenula

Svemu i svima zaborav ostavila

 

Jesi li umorna dušo

 

Snovi su prosuti vetrovima razneti

Želje poklonjene prosjacima

Reči ostavljene u praznim sobama

Napuštenog doma u kojem se

Paučina ostavljenih sećanja

Kao najfiniji srebom ćilim tkan

Po zaostalim slikama razastrla

 

Jesi li umorna dušo

 

Jesmo li krenuli zajedno

Ili si i od mene otišla

Čijem zagrljaju hrliš

Čemu li stremiš čemu veruješ

Jesmo li još jedno dušo

Jesmo li iste oči ista figura

Ili smo se na nekom raskršću mimoišli

 

Jesi li umorna dušo

 

Da li ćeš me povesti sa sobom

Da li ćemo zajedno u nepovrat

U nepoznat i dalek svet

Ili si i na mene ljuta i od mene

Razočarana i izdana i prodana

Jesmo li celina jesmo li živi

Ili smo davno umrli a nesahranjeni

 

Jesmo li mrtvi dušo

 

Jesmo li i gde smo to i kad

Otkinuli sebe od sebe

Jesmo li postojanje ili sen

Sen bez senke odraz bez odraza

Jesmo li samo umorni dušo

Jesmo li stari i turobni

Jesmo li  usamljeni ili samo sami

 

Jesmo li mrtvi dušo a da nismo ni znali

 

© Nevenka Savić Alispahić

 

 

 

 

23 пута прочитано

ДВЕ ЧАШЕ *Драгојло Јовић

ДВЕ ЧАШЕ

Две чаше су вина остале на столу
Конобар ће сутра да их тугом пере,
Чудиће се зашто нису попијене
А биле су као увек, за тебе и мене.

Своју нисам пио јер бих издао тебе
Вино ми смо пили увек због истине,
Да љубав је наша од свих јада јача
Сад нек вино чека, пијем сузе плача.

Осећам како твој поглед ми треба
Да без много речи осетим близину,
Твог тананог бића и сву снагу жене,
Која је из пакла спашавала мене.

Сада теби треба сва моја доброта
Речи лековите што видају бољке,
Ходаћу по сунцу и месеца сјају
Све док лек за тебе, они ми не дају.

Кажу да све љуте бољке љута трава лечи
Ја ћу својом душом и без много речи,
Опет две ће чаше на столу да стоје
Пићемо их дуго за здравље нас двоје.

Виолине старе слушаћемо звуке
Златни зуб певача сијаће у мраку,
За здравље и срећу најдраже ми жене
Све муке и патње биће заборављене.

30 пута прочитано

UMETNIK – Goran Arsić

U M E T N I K

Kažu
čudno se ponašaš
Ne
samo sam drugačiji

Kažu
profesor si
Ne
samo sam čovek
kao i svi ostali

Kažu
skockaj se da blistaš
Ne
moja duša sija

Kažu
da si neozbiljan
Ne
samo sam kreativan

Kažu
na zemlji nisi
Ne
na nogama jesam
ali u mislima nisam

Kažu
idealizuješ život
Da
onda se razočaram
i počnem da stvaram Nastaviti čitanje

31 пута прочитано

ИЗ ЗБИРКЕ СА ДРУГЕ СТРАНЕ СНА+ – Андреја Ђ. Врањеш

ИЗ ЗБИРКЕ СА ДРУГЕ СТРАНЕ СНА+


ЗАВИЧАЈ СТАРИ

Ако одем отићи ћу тамо,
где самује лепота,
где чекају жедна волења.

Слушаћу поезију борова и јела,
испод сазвежђа успомена,
удисати мирисе сећања,
гледати кошуте на пропланцима наде.

Ако још увек тога тамо има.


КРОЗ
СВЕТЛОСТ
књижевнику, Милијану Дики Деспотовићу.



У песнику небо,
бескрај мисли што временом лута,
у њему се две истине среле,
јадна разум,
љубав преко пута.


ИЗ  ЗБИРКЕ
СУНЦОКРЕТ  КОЈИ ЈЕ  ВОЛЕО  ЗВЕЗДЕ.



СТАРА
МАЈКА
баки Милији стрељаној
1941.године


Сањам је у корену речи,
имена њеног,
између две љубави једне истине,
на путевима закрченим сликама.

Чувам је у себи,
стиховима загрљену.


ХАРФА
Серјошки  Јесењину.


Живео је песмом да изгори,
туга је у њему устала да пише,
волео је душом разбијеном,
еонски славан,поезију дише.

Из живота љубављу побего,
крајем стихова римом занесен,
плакао је и кад се смејао,
именом сетним обојио јесен.

ИЗ ЗБИРКЕ СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО
ЗВЕЗДЕ.


НЕМИНОВНОСТ

Кад се нађе у непознатом граду,
од прошлости далеко,
са тугом се среће.

Ако је туга неминовност,
срећни су они ,
који тугују у близини успомена.


ИСТИНЕ

Одвешћу те у дубине црних шума,
где станује слобода.

Повешћу те на отворено море,
где се величина радује.

Одвешћу те да слушаш,
стихове великих песника,
где људски пад не постоји…

Одвешћу те…
Nastaviti čitanje

121 пута прочитано