Издвојено

КЊИЖЕВНИ КОНКУРС ЗЛАТНО ПЕРО – Књажевац

Књижевни клуб ЗЛАТНО ПЕРО из Књажевца и ове године расписује традиционални конкурс. Погледајте! Захваљујемо се на захвалници за подршку!

Настави са читањем “КЊИЖЕВНИ КОНКУРС ЗЛАТНО ПЕРО – Књажевац”

РЕЦИТЕ МИ… – Сандра Миладиновић Мајра

РЕЦИТЕ МИ…

Најлепше би било
да сте ме оставили на миру сви
имала, немала, умирала
остала на зрну жита
шта вас то кошта?

Реците ми?

Најмилије би ми било
да сте душу душе моје
пустили да дише
јер ваздух се не купује,
па га не би сте могли
испод стола добити…

Помислите
Настави са читањем “РЕЦИТЕ МИ… – Сандра Миладиновић Мајра”

НЕКАД БИЛО – Андреја Ђ. Врањеш

НЕКАД БИЛО

Не сећам се, био сам у школу пошао, отац ме је повео на отварање изложбе Томе ПЕРАИЗИЋА, СЛКАРА ИЗ ЗЕНИЦЕ, ЉУБЉАНСКОГ СТУДЕНТА СЛИКАРСТВА КОЈИ ЈЕ АКАДЕМСКУ КАРИЈЕРУ почео, правећи огромне слике железарских погона и ливаца који су му позирали да нису ни знали, он нема ни једну властиту слику која није била безпристрасно ауто испитивана до неког само њему знаног суда вредности, пре него је угледала светлост. СЛИКАР из овим занатом познатих сликара Перазића дола. На око сликао је лагане слике, неизразите и неправилне биле су њему надмоћне и доиста јесу, да би се необични маестро смионо супротставио и великом Рафаелу, сигурно је , да су били савременици. Декаденција талијанске уметности почла је још онда када се Рафаелов гениј већ налази на свом врхунцу, Рафаела је сликање направило Богом, сва његова дела могу се прокужити критички само и не у духу клеветања, али ту нема ни заслеплљености нити дивљења. Изложбу је неприпремљено отворио мој отац, Томина радост је била очигледна, његова душа се није могла огледати у његову сликарству. Као Ван Дајк у свом Мадриду, више реалист са жицом нежности, он је у сликама био неко други. Да су живели у истом времену француски колористи и овај наш сликар стекао би се утисак сличности, био је академски сликар али није водио мнго рачуна о академизму. Због присности са овим сликаром и из породичне блискости, ОСЕТИO САМ ПОТРЕБУ ДА МУ СКРОМНОМ ПОСВЕТИМ ПЕСМУ.

СА СЛИКЕ ТУГА
Настави са читањем “НЕКАД БИЛО – Андреја Ђ. Врањеш”

МОЈЕ ТУГЕ -Здравка Пап

Моје туге
у црној ноћи
болују и плачу.

Моје туге
у срцу тишине
чекају да ме
обликују по себи.

Моје туге
у крилу анђела
сијају и светле
и траже срећу.

Моје туге
боје се себе
и не желе у
себи да ћуте.

Потражи ме проклетог- Веселин Мандарин

Нисам далеко отишао,
потражи ме.
Видиш ли празнину испод нокта,
док отклањаш сваки задах боли,
ту сам, покрај коже стере,
празнине се бојим, кријем се,
ту сам, иза тачке живота,
корачам без крви и бојим се,
однеће ме ветар.

Потражи ме, нисам одмакао далеко,
ја сам ту, где кожа је тесна,
видиш ли, ожиљак црне зоре,
потражи ме и када ти буде боље.

Потражи ме, немој ме заобићи,
без мене немој отићи,
ево ме, дишем изнад праха,
ја сам ту, где живи мртвак спава.

Ево ме, ово је моје место,
гробље је сувише тесно,
пусти ме, под кожом ме стави,
оживећеш и сумрак ће стати.

Оживи ме, оживи сваког мртвака,
да волиш и троје, ти добро си знала.
Оживи ме, из гроба ме дигни,
немаштину своју и под земљом видим.

Веселин Мандарин

ХОДОЧАСТИМ ТИХО НЕДРИМА ТВОЈИМ – Љиљана Тамбурић

ХОДОЧАСТИМ ТИХО НЕДРИМА ТВОЈИМ

Ходочастим тихо недрима твојим, на твоме рамену смирај да нађем,
приносим дарове, снове ти бојим, без трунке кајања мисли ти крадем.
Верујем небу, да моје си – право,
од данас, па док год постоји свет,
летим ка теби ко пиле безглаво
а знам да то је бесповратни лет.

Трагове твоје – Освештане стазе, пажљиво пратим, на стопе ти стајем,
учим стопала по њима да газе, јер не бих од тебе да одустајем.
Урањам у твоју мисир кошуљу док ти кроз косу провлачим руке,
шапућем оду, драгуљу у оку, слушам из срца, божанствене звуке.

Нека ми опрости Свевишњи судија што меру немам кад тражим и дајем,
ова ме љубав полако убија а не бих желела да се покајем.
Вера у вечност зацели све ране, ранијих живота обрише стигме,
у ове црне, несхватљиве дане
не дам да сумња у живот ме стигне.

Дајем се цела, без изузетка, душом и телом, срцем и умом
јер не бих умела, сад, испочетка, да кренем истим, несигурним друмом.
За узврат тражим из свемира зрнце да као кристал засветли у зени
и оне топле у стомаку трнце, да вечно трепере дубоко у мени.

Љиљана Тамбурић

DA JE MENI

Da su meni zvezde iz očiju njenih
mesto sunca njima krasio bih svode
leteli bi nebom srca pripijenih
zlatio bih staze što ka njoj me vode

Da je meni miris njene kose crne
zidao bih kule biserima belim
ljubio bih stope male nežne srne
hranio bih dušu poljupcima vrelim

Da su meni njene ruke oko vrata
da je nežno, toplo privijem na grudi
ljubio bih zvezdu svima iz inata
ne bih dao zori da nebo zarudi.

Da je samo sreće da se mene seti
sivo bi mi nebo svo prekrila duga
da mi nežno na dlan kao pčela sleti
ne bi u mom srcu carovala tuga

autor
Jovica N. Đorđević

Видиш ли у мраку- Веселин Мандарин

Отвори очи и пронађи ме,
кријем се од ока свога,
отвори очи и погледај
видиш ли ме тамо?

Не гледај у празно,
то нисам био ја,
моје косе бешу црне,
погледај док жмуриш.

Осетиш ли мирис соли?
Клизим низ ивицу папира,
огорчен и поквашен,
смрад ми се увукао под кожу,
а ја места немам.

Ко сам сада ја?
Ја сам сада ти.
Затворен и сакривен под звездом,
миришем боли и над јечамом виленим.

Ко је ово?
Не осетим мирис чежње на твојим грудима,
мора да си ти.
Теби место није ведро,
теби талас косе плете,
сањаш ли још увек?
Умиреш ли стотину пута,
у жељи, у жељи да ме угледаш,
закачиш ми врат и угостиш снове,
нахраниш погане стопе.

Ко смо ми?
Крви немамо у телу,
косе нам бешу сиве,
живимо ли негде у мраку?

Ко је ово?
Није ваљда јутро свануло,
па нам тела под земљом копају.
Поп душу да олакша,
душу, а ја лакоћу немам.

Преживим ли и овај рат,
сазнаћеш боли моје боли,
нежно ћеш ми пољубити длан,
оживећу, оживећу злобу у себи,
покопати срце и коначно завладати,
завладати, као владари наших душа.

Звон срца

Сазвежђа на Млечном путу и месец
налик су на бегунце,
што држећи се за руке нестају из града.

У једном осмеху је скривена срећа.
док на јастуку изгрева Сунце,
лете ти одбегле мисли Божјега раба.

Јате се речи у звону срца подно свода
светог небеског храма.
Причешћем из путира суза
молитви благодарења веран остах.

Судба је хтела да будеш муза,
моја, да теби певам са овог крста
Света да будеш извор вода,
и вино. Душу да блажиш утехама.

ТУЖИЛА МАРА ПЕРУ ЗВОНАРА – Душан Комазец

Тужила Мара Перу звонара
старог швалера, „ сеоског дику”
због приче, да је с њом у звонику
делио чари љубавног жара.

Све се то збило пред Благовести!
Мара бејаше једра и здрава,
одувек смерна, верница права
што тихо ходи по „Божјој цести”.

Парох је позв’о пре два-три лета
да порту мете, Светињу спрема,
знајућ’ да са њом „проблема нема”.
Баш ту је згоди судбина клета?

Швалерско срце пуно је плама!
Дуго је Перо „пик на њу им’о”,
Свуд’ је пратио, потајно „сним’о”.
Чекао, кад ће остати сама.

Једнога дана, негде поподне
кад ‘сред звоника, сама је била
упаде Перо, а она чила,
груди јој рује скроз благородне!

На силу јој је пољупце крао,
ал’ бранила се, јуначки, часно.
Додуше, можда мало безгласно.
Можда због стреса, враг би га знао?

Кидише Перо, баш му се дало,
али и Мара храбро се држи.
Била је боме борац до сржи,
задњим снагама попусти мало!

Спаде хаљетак Груди јој ‘холе
бљеснуше као снегови рани!
Левом се руком достојно брани.
Десном се руком покрила доле!

Перо лукавац, душа му бо’на
видећ’ да неће све ићи лако
вренгију тада повуче јако.
Зацвркуташе црквена звона!

Побожна Мара има став чврсти
и Веру, можда од других јачу,
па када зачу да звона плачу
брзо пожури, да се прекрсти…

Ово је браћо истина жива,
а не причица швалера Пере,
који се хвали „да воће бере”.
И шта је онда Мара ту крива?