Категорија: Uncategorized

Neželjena pesma

Neću da pišem o ovom novembru
I ovoj nedelji što već izmiče
Jer običan je kao i predhodni
Dosadno mračan, pun hladne kiše
Neću da pišem o vetru što jutro
Pretvara u lenjo neustajanje
Ni podne nije mnogo prijatnije
U njemu raste nedostajanje
Šta sad to fali kad sve je dobro
I sve se nekako ustalilo
Tu mi je vatra, tu mi je hleba
I vino da bi se zalilo
Drugi meseci mi lakše proteku
Ko reka tiha kroz ravnicu
Ali novembar zapinje negde
Uhvaćen, k’o kad zarobiš pticu
Pa se koprca, perca joj lete
U kljunu nosi molbeno pismo
Novembar pati, blatom se vuče
Pati što više zajedno nismo
Tebe odnese vetar sa lišćem
Boja mantila misli mi plavi
Mene zakova za stablo staro
I ureza mi datum na glavi
Novembar kišom ispira sećanja
Izlazim napolje k’o na slobodu
Olovku bacam i papir gužvam
I molim boga da misli odu!
Neću da pišem o ovom novembru
Od predhodnih nije ni malo lepši
Vraća me mirisom na vreme suzno
Kad smo prestali biti srećni…

Ljiljana Tamburić

Između redova

Očima svezanim tumaram,
petama ispucalim tabanam…
Rukama vezujem mlade lijane
i od njih korpe za misli pletem…
U očima zvezde skupljam
u praćku da ih stavljam,
da njima gađam mesec
što se cereka k’o gavran
na moje noći bez sna…

Nekome će pobeći moje tajne,
sklupčaće se u nečije košulje.
Moram ih držati zaključane
i uspavane,
u krletku od kišnih oblaka…
Ne smem u pesmu da ih upišem
Između redova će se zaglaviti…
U tom praznom prostoru
postaće živa voda
ili ružna beseda…

Moram li ubiti onog
ko moje tajne sazna,
onog ko ume
između redova da čita…
Ili da sačekam jutro
u kome će stvarnost postati
veo koji će umesto moje pesme
prekriti moj um i moje telo,
svetlošću nevino osuđenog…

U toj neodlučnosti
protraćiću dar od Boga!

Ljiljana Tamburić

 

dugo kiši u modrim brdima
sučelice sjedim
nad koritom
protekle rijeke
čekam novi žubor
vodu buđenja prvih nota
zaspalih negdje na izvoru
gdje srce je
prvi put voljelo

Настави са читањем “PASTIRICA – M. Popović”

Ako te pesnik zavoli

Da te pesnik zavoli ne treba ti mnogo…

samo ga pogledaj iz prikrajka milo
trepavice, laste, nek za let se spreme,
neka dečje oči ka svemiru streme
i neka ti padaju leptiri u krilo…

Da te pesnik zavoli-ne treba ti ništa…

samo se izdvoji po osmehu dušo
Nek’ tvoj smeh bude cvrkutanje drago,
milovanje s vetrom mekano i blago
il’ muzika koja vredi da se sluša…

Da se pesnik zaljubi ne treba mu truda…

ako zračiš sjajem Venere iz mraka,
vidiš biser školjku ispod peska vrelog…
Svetlija od anđela nebeskoga belog,
ako si toplija od sunčevog zraka…

Ako si za pesnika postala posebna

njegovog si neba ti postala muza…
Darivaće pesme tebi svakog trena,
za njega ćeš biti izuzeta žena,
u njegovom vrtu jedinstvena ruža!

Ljiljana Tamburić

OMAŽ
(uz izvode iz stihova Đorđa Balaševića)

U ime svih nas što pesme pišemo,
Što kao i ti slobodarski dišemo,
Što sedlamo mrak u senkama bresta,
Što imamo čak i po nekog pevca…
Znaš da mi pesnici i nismo neke delije
I naši životi pišu ljute drame…
I nas je neka Olivera volela…
Ali kažem ti sad otvoreno…
Nismo ti ni do kolena!

Na prozore nam naleću leptiri glupi
I nose nas vetrovi kao maslačke,
Zaletimo se ponekad na vetrenjače,
Dok snivamo neko nam šapće…
A mi kao i ti, pevamo svoj bluz
Jer sami smo birali taj put
Da plovimo mutnim vodama sna,
Ali kažem ti sad otvoreno…
Nismo ti ni do kolena!

Lome nas vali, nose nas struje
I sami smo ko ona staklena stvar,
Svi bi želeli da živimo po svom
Za nas je i osmeh događaj.
Pišemo romane, pesme, novele
Dok nam u polju lome bagrenje.
Mi smo novi klinci iz medenih vremena,
Ali kažem ti sad otvoreno…
Nismo ti ni do kolena!

I ne znam šta bi tu moglo da se doda,
Neki bi to prosto tugom nazvali,
Al reči idu same,
O život piše ljute drame
Neko od gore vidi sve i povlači konce,
I pipnu se negde naši mali svemiri…
Izmišljamo stih, ko stih svih stihova…
Al kažem ti sad otvoreno…
Nismo ti ni do kolena!

Pero od onoga što sonete znade
Da napiše bolje od svakog poete
Među prste tvoje kad u noći padne
I nemir kad srce u rukama stegne,

Ti napišeš reči duboke ko more
Brodolomne sudbe u njih utiskuješ
Igraš se sa njima, da ne bude gore
Miluješ ih,… dušu u njih ugrađuješ…

K’o da Šekspir siđe sa nebesa plavih
Pa ti tintom svojom obasipa skute
Rimuje ti pod tabanom trnovite pute

Al’ i on je zavidan što se tebi javi
Takav dar sa neba da snevaš do smrti
I što časno umeš s reč’ma poginuti!

Kad maske padnu

Čudna je ljudska sudbina huda
U svima nama po dvorska luda
Što smešno hoda, kićankom klima
mirno se na ” ludo” odaziva…

Na svima nama stotinu lica
Poput zverinja il’ poput ptica
Nekad su meka k’o rep od zeca
Nekad blažena k’o lica sveca

Mnogo smo puta od zloga gori
Zatamnili bi svitanje zori
Iz inata bi u bezdan pali
I ne bi priznali da smo mali

Putevi čudni vode nas svuda
Nečiji prav je, nekom krivuda
Onom što pati duša je čista
U nadmenoga ne vredi ništa

Naizgled lepo, pod opnom trulo,
Drugo, ti ničim, probudi čulo
Tek kad zagrebeš, masku podereš
Možeš suštinu da razabereš

U toj suštini istina leži
Svako od sebe samoga beži
Tuđe vrline na sebe prima
Licemerno se ponosi njima.

Zašto, kad svako posebnost ima
Klica dobrote čeka u zlima
Kad nismo isti tek tad’ smo svoji
Zašto se svako sam sebe boji

Zaigramo se… Bacamo karte
Hajde da danas padnu nam maske
Kraj i početak isti je svima
Ali između…svak’ svoje ima

Povucimo se u svoje biće
Osmehnimo se na svoje lice
Zenice naše nisu ni slične
Zašto bi duše bile dvolične…

Ljiljana Tamburić

 

Šûmē pahulje,
prtina šuti. Spava
raskoš bjeline.

 

I BI LJUBAV…

… I bi ljubav…
Na ovoj se zvezdi hladnoj
punoj stenja i kamenja
sve promeni…
Za tren samo…
Zapraši se polen prahom
pustinja što davno sneva…
Zazeleneše se mesta
koja znamo i ne znamo…
Na nogama pčele vredne pronesoše vesti lepe,
sve noseći zrnca srece,
mirišući plavo cveće.
Raširi se ljubav svetom,
vetrovima što svud uđu
raznoseći radost ćutke,
što se kriju za planine
k’o da igraju se žmurke…
Na krilima ptice nose
poljupce ko pisma meka
I pevaju Odiseju
od čoveka, do čoveka…

I bi ljubav…

Leptiri se ljube nežno
prepušteni šarenilu,
samo jedan dan im dosta,
pa odlete u beznađe…
Svaka slatka, pa i gadna
životinja ljubav nađe,
da onjuši okot mladi,
nestrpljivo posle čeka…
Sve je ljubav što postoji,
sve što hoda i što gleda,
Sve ljubavlju zaliveno
ispod ovog plavog neba
Da se ljubav ne dogodi
šta bi bilo od čoveka…
Dal’ bi bio samo ratnik
koji mašta o slobodi
Il’ bi bio zli čarobnjak
što u tamu sve pretvara…
Dal’ bi čekali u sumrak
da se sunce ugljeniše
neizbežnim smakom sveta…
Dal’ bi trava zelenela…
Dal’ bi moglo da se sanja…
Šta bi bilo da nam ljubav
nije srca zaposela…
Pa nam ušla u sve pore,
u poglede, u dlanove…
U vita tela devojaka
za rađanja što su spremna…
U majčinske ruke meke gde majušno dete spava…

Al’ sva sreća…
Ljubav nam od Boga data…
Pa se promeni u trenu
sve što beše od kamena…
Zvezda ova postala je,
sjajna, plava, bajka lepa…
Što voljena od čoveka,
u svemiru zvezdanome
Živi ljubav, ko planeta…

Ljiljana Tamburić