Категорија: Uncategorized

Немир у ваздуху

надјачао је мир у мојој глави.

 

Пребирам по својим мислима,

чекам мир у своме телу

да престанем да дрхтим.

 

Чекам олују,

ватру тела,

да ме спасе очаја тишине.

 

Да напишем нешто

што греје,

што разбија све немуште мисли.

 

Да пробуди поток

неизрециве среће,

прелепог почетка

новог дана.

 

Дана који носи у себи

зрно страсти

пристигле

из најдаљег дела

свемира

моје напаћене душе.

Трудим се,

заиста се трудим,

али…

 

Све што сам хтео имао сам.

Али да ли сам заслужио , не знам.

Бог зна.

Све ће Он на крају решити.

 

Трудио сам се да не изневерим родитеље,

а да ли сам , не знам.

Надам се да нисам.

 

Сада када размишљам…

прихватићу све,

само да добијем опрост

Ако сам грешио

 

Мада дугови се враћају.

Морају.

 

Сада кад о томе мислим,

не могу

а и нећу

себи да тражим оправдање.

 

Карма увек побеђује

нас обичне смртнике.

 

Неуништива је

Цео живот радимо.

Трудимо се.

Живимо без грешке.

Напети смо.

Чекамо тренутак.

Један једини тренутак.

Цео живот стоји

због једног трена.

 

Четрдесет, педесет година

чекаш да дође тај трен,

да будеш победник.

Што би рекли ,

у правом тренутку,

у право време,

на правом месту , погодак.

Живот је решио да те награди.

Цео живот се мења набоље.

Питаш се:

да ли је то могуће?

 

Четрдесет година

преданог рада,

муке,

борбе…

И…

све је бачено

пред ноге живота.

Стари живот

одбацујеш оберучке.

Почињеш нешто ново.

Нема муке.

Успео си у животу.

Све имаш.

Осим…

Осим наде.

 

А у ствари,

немаш разлог за тугу.

Све имаш.

Ипак,

са сетом почињеш

да се сећаш прошлог живота.

Осећаш погледе околине на себи.

Куну те…

Осуђују те

Иако ти је живот био тежак,

пун неке муке,

био је леп.

Почињеш да желиш

да се врати прошлост,

мука,

онај стари живот.

Ипак је све било боље.

 

И тада…

пуче нешто.

Тргнеш се.

Схватиш

да си с

ве сањао.

Устајеш,

крстиш се,

и захваљујеш Богу

што си жив.

Бесциљно трчим историјом свог живота,

тражећи своје младалачке снове

 

Све у нади да их нећу наћи,

да их не разбудим,

да ми не побегну,

да више не сањам.

 

Јер када престанем,

бојим се, нестаћу.

 

Можда ће неко причати о мени,

а можда и неће.

 

Постали смо дрвени,

осим себе никога не видимо,

а живот меље

појединце

који су поклекли.

 

Плаше се себе

и својих мисли,

зато и нестају,

необележени.

 

Не сањају више.

Туга и тишина

их прекривају.

Sve moje
Sve moje snove, divlje konje
Skrivene od sećanja,
Svilene od nežnosti,
Daleko od mladosti.
Divlje, a pitome samo danju,
Skrivene pod jastukom,
Krunisani nemiri k’o vojnici,
Uporni i smeli.
Zatvorenim okom vidim
More, okeane srećne duše
Zatrpane tobom.
Čudne su ispod oka
Te izdužene niti,
K’o da ih pauk plete, razdvaja
Snove u javu,
Svetlost u tamu.
Sve topi i upija u mene samu,
A voštane vojnike
U lovorovu jamu.
Sve moje — divlja, kulja i vri.
Snovi se kidaju, brzo nestaju.
Divlji konji po okeanu
Plešu i na talasu
Baš gde se mora u okean ulivaju.
Teški su jastuci pa tonu.
Zatvorenim okom iz duše
Vadim sidrom nadu.
Sutra je novi dan
I pauci pletu mrežu
Da ulove još jedan
Neukrotiv san,
Kao kap mladosti.
Sve moje…
Divlja, kulja i vri.

Kiša mojih suza

Kiša mojih suza

sliva jutro u reku.

Vetар nosi tvoje reči –

topе sneg,

topе olovo.

Reči od olova bole.

Teže od mene.

Duša ne diše.

Ruka ne briše reku suza.

Ćutim.

Ne postojim.

Trpim.

Košmar u duši,

noćna mora koja ne prolazi.

Kad nema tebe,

nema ni nas.

 

Lice prezira

Kad prezir okuje osmeh

Kad prezir okuje osmeh,

nema više vremena za kajanje.

Navru trenuci sećanja,

pa zebnja i tiha previranja.

Nema tu više ničega.

Nema vremena.

Nema prošlosti,

ni sadašnjosti,

ni budućnosti.

Vrtlog tame,

ničega,

bez osećanja.

Kasno je za sve i za ništa.

Kasno je za suze.

Kasno za nemir.

Ostaje samo prezir

i lice od kamena.

Dokaz —srce izgorelo od sopstvenog plamena