Категорија: Uncategorized

Фаза наших скривених мана

у сваком тренутку живота наступа.

Траје врло кратко.

 

Врло брзо схватиш да је непотребна

и да би њоме могао повредити

многе себи драге људе.

 

Само они који то чине

ништа не виде и ништа не чују,

или бар тако кажу.

 

Лажу.

 

Тако су и нас браћа издала

и од себе отерала,

као да смо демони из самог пакла,

као да смо ми криви за све,

па и за њихову срамоту.

 

А ми смо само Срби,

мали, али поносан народ.

Не дамо на себе.

 

Бранимо се како знамо

и, ако треба, умиремо усправно.

 

Сада, када је и део

Пресвете Богородице

у Храму Светог Саве,

 

Србија се клања.

 

Пробудила се.

 

Православље нас је створило,

очувало кроз векове,

 

и у њему налазимо снагу да трајемо.

Тражим и молим Бога за милост и опрост над мојом генерацијом, над свима нама блуднима у својој гордости, глупости и слабости. За све оно људско што носимо у себи.

Пред нашим очима страдају људи. Убијају се, прогоне се, понижавају се читави народи, а свет то посматра као да је постало нешто обично. Они који су некада осетили бол и неправду, као да су заборавили своје сузе и своје ране.

Прихватили су улогу судија, заборављајући да једино Бог има право на коначни суд.

Плашим се да ће историја поново тражити свој данак, јер зло које човек посеје увек пронађе пут да му се врати.

А ми?

Стојимо погнутих глава, загледани у екране, у своје мале светове, док се пред нама руше туђи животи. Ћутимо, као да нас се не тиче. Као да смо заборавили шта је зло, а шта добро. Као да смо заборавили сопствене ране и страдања кроз која смо пролазили.

Свакога дана губимо понешто од себе. Истину, достојанство, веру у правду. А они који су заиста одговорни често стоје по страни, далеко од патње коју су помогли да створе, уживајући у моћи док други плаћају цену.

Зато не тражим освету.

Не тражим казну.

Тражим милост.

За жртве, да нађу мир.

За кривце, да пронађу покајање.

За нас, да не изгубимо душу у времену равнодушности.

И молим Бога да нас научи да памтимо своју патњу не да бисмо мрзели друге, већ да бисмо разумели туђи бол.

Милост, Господе, за све

 

У неким годинама самоћа постаје твоја стварност . Полако те преузима и води ка ништавилу живота где ћеш , хтео или не , наставити да постојиш . Мислиш да је то крај да више ничега нема .

Али године које су прошле и живот који си водио дају наду да није све готово и да се цео круг мора проћи : рођење , младост , живот , смрт и чистилиште .

То је место где живот мора да спозна своју потребу да постоји, овакав какав јесте ; да открије своју сврху и могућност повратка у себе самог .

Када дођу те године , живот ипак иде својим путем даље . А ти ниси уморан , знаш да те тамо негде иза ћошка , можда чека нека награда .

,, ИЗ  СТАРИХ ЗАПИСА ‘’

____________________________

Сишла је са небеса

у Србију.

Пробудила Београд.

 

Редови су велики.

Мир и тишина владају.

 

Роје се мисли.

Свако носи неку муку,

или тугу.

 

Али вера остаје велика.

 

Траже људи излаз,

траже срећу,

неко благостање.

 

Сви стоје у истом реду.

 

Влада неки чудан мир,

нека тишина,

неки догађај

који следује

свима нама.

 

Богородица је својим доласком

донела појас,

а са њим и наду.

 

Благостање је потребно Србији,

али и вера.

 

Јер ако имаш веру,

имаш и

себе.

 

А ако имаш себе,

имаш све.

Све моје песме

настале су у тишини и миру ноћи,пред зору.

 

Тишина је моја снага,

мир је моја поезија,

јутро је моја истина.

 

Милујем стварност ноћи,

преточену у песму немирне

истине коју живим.

 

Живим ноћ,

као пас чувам речи,

док дању спавам,

уморан , али срећан.

 

Јер све док пишем,

живим свој живот

безживотног тела,

пропалог од болести,

 

али здраве памети,

очуване и свесне,

пуне

разних мисли

за писање.

Želim da uđem u utrobu tvoju,

onako sav i bez ostatka

da se sklupčam poput fetusa

spojen na krvotok tvoj, da osjetim bilo

srca nam, tvog zajedničkog…

Potom prekrupna sa mnom

da me porodiš

bezbolno tiho i lako

i da me odmah na grudi priviješ

istog trena

ne mliječju

već dušom tvojom da me podojiš

pa od nje tople i meke

ovako drven i star da progovorim

porastem kao div

pa te poput ptičice uzmem na dlan i na rame svoje posadim

tu da poješ, cvrkutom i pjevom

i da zajedno kao jedno horizontima dalekim šetamo,

horizontima ovim ili onim

ležimo nauznak u travi među cvijećem i bubama

ili na pustoj plaži

gledamo nebo plavo i oblake bijele

hoću da te ljubavlju zamedim, posolim

hoću da te volim…

Облачно је

Киша пљушти

 

Расути тренуци

као фуријозна летња киша

 

По уснулим крошњама

дивљег кестена,

који тихо шуме

пуни емоција.

 

И све то

просуто је по путу

најлепше поезије

која је процветала у мени

у време пурпурних киша.

 

Скупио сам речи

по тој киши,

у врећу их ставио,

у кућу унео

 

Целу ноћ сам их сушио

слагао ,

и од њих

ову песму направио

и дао вам је

на читање.

 

А киша и даље пљушти