Категорија: Uncategorized

Наша улица

била је само наша.

 

Слободна територија.

Ту смо учили

да као мали возимо трицикле,

па бицикле,

прве ролшуе,

па ролере.

 

Од њих смо правили троколице,

тротинете,

али не на струју као данас.

 

Играли смо бадминтон.

Девојчице ластиш и школице,

а ми, клинци, фудбал.

 

Толико смо га волели

да смо направили голиће,

организовали турнире

и увек га играли испод бандере,

због светла.

 

Данас су та времена прошла.

 

Основали смо своје породице.

 

Голићи су бачени на ливаду.

Зарасли у траву

 

Сада нека друга деца,

наша деца,

фурају неке своје фазонe

 

А наша улица

остаје само у сећању,

као најлепше игралиште

које смо икада имали.

 

Бандера још увек сија

Наш сјај……

 

Милан Ракић

Јасмина Николић

 

 

 

 

 

 

Захуктао се овај живот.

Другови моји,

са којима сам век проживео,

одлазе ,

изненада,

без поздрава.

 

Шапућем

док улазим у ноћ

прекривену пуцњима

свих оних

који су решили

да нас нема.

 

Много их је.

Али ми се не дамо.

 

Ми смо ти

који и уз жртве

побеђују.

 

Крваримо.

Плачемо.

Уз музику и алкохол,

у првој кафани

ако преживимо.

 

Много вас је.

А ми ,

моја браћа и ја ,

знамо да преживимо.

 

Да волимо.

Да певамо.

Да плачемо.

Да гинемо.

 

У времену

док смо живели ,

макар мислећи

да смо живи.

 

 

Док нам други

не узме

живот.

 

Наше животе.

 

И сада ме прогањају

мириси детињства.

 

Мирис дима

и печене паприке

са кубета

шири се насељем.

 

У то време

свака улица је имала

по неколико њих.

 

Правио се ајвар.

 

Сви су радили.

 

Очеви су доносили дрва,

понеко и пиво.

 

Ми, деца, чаврљали смо

и трчали око ватре.

 

Мајке су печену паприку

стављале у џакове

да се цеди.

 

Сутра ујутру,

ако Бог да,

 

паприка се меље,

ставља у шерпу

и дуго кува.

 

Тај мирис

увукао ми се у мозак

и ћути.

 

Чека…

 

Кад се ајвар заврши,

кува се пекмез од шљива.

 

Е, тога више нема.

 

Само још у мени

ћути,

 

можда плаче.

 

Сећам се…

 

 

Било је то прошле године,

јул месец.

 

Ноћ врућа, прави пакао.

Јутро топло,

врућина убија.

 

Кафу пијем, врелу,

мени баш прија.

 

У крошњи ораха

видим гнездо.

Чије, не знам.

 

На ободу гнезда

шарена птица

и два мала створења.

 

Главицама милују мајку.

Гледам, разнежио сам се.

Одједном,

птица одскочи,

гурну прво једно,

па друго

преко руба гнезда.

 

Занемео сам.

Гледам, не трепћем.

 

Птићи падају,

право на главу…

 

И у тренутку,

прхнуше.

Полетеше.

 

На кров оближње куће.

Добро је, помислих.

 

Добро…

 

Сипах себи

чашицу ракије.

 

Док сам је испијао,

приметих мајку,

слете и она на кров.

 

И одлетеше заједно

према Макишу.

Dugo putovanje u Jevropu u ofucanom, nižerazrednom, smrdljivom kupEU,
nEUmitno će se kad tad završiti neslavno i poražavajuće, istorijskim fijaskom,
kao gnjecave kuglicE U prokislom, bezukusnom Balkanskom suflEU,
kotrljamo se bez nadE U tanjiru nEUbedljivih obećanja beznadežno dahćući pod maskom.

PrEUskim kolosekom klackamo se slomljeni i napaćeni kao dobro znani, nepozvani gosti,
strehE U usputnim stanicama nadvijaju se kao strašila nad sudbinama čemernika,
osvanemo katkad u hladnim, vlažnim bespućima gde rEUma nam prodire u kosti,
umivajući se u naprslom, požutelom vagonskom bidEU, sablasnoj oazi vernika i nevernika.

Sanjajući zavičaj s vremena na vremE Uplakani se budimo u hladnom znoju, skrhani od bola,
odagnamo strahove prEUsmeravajući ih u magnovenju u slatku utopiju, EUropsku fantaziju,
vireći ponekad čežnjivo i bojažljivo niz predvorjE U velelepnost i sjaj uglancanih spavaćih i kušet kola,
na izmaku snaga u samrtnom ropcu molimo se za spasenje; il’ Božji sud il’ EUtanaziju.

Пре неки дан,

на тераси седим

сам.

 

Прохладно је.

Седим у колицима,

покривен ћебетом,

грејеме

 

Пијем кафу и посматрам.

 

Прво пролази мушкарац,

отац.

Преко врата, па испод главе

виси торба.

 

Сапет,

као коњ са зобницом.

 

Води две девојчице.

Вероватно ћерке.

Нешто причају,

смеју се.

 

Иза њих, неколико метара,

иде мајка.

 

У левој руци цигарета,

десном држи телефон на уву.

Са неким прича….

 

Ја не трепћем.

Гледам.

Ружно је

 

Срамота ме је.

 

Скидам ћебе са себе.

Тешко устајем,

уз неку муку.

 

Морам.

Не могу то да гледам.

 

Где је ту поштовање?

Sred Balkana dva su druga,
što zajedno dane broje,
daleko van dvojkinog kruga,
Glupomir i Trpivoje.

Od detinjstva ranog, zna se,
gledali su stvari svoje,
u se, na se i poda se,
Glupomir i Trpivoje.

Ćute, rade šta se kaže,
kultura osnovna to je,
uvek daju šta zatraže,
Glupomir i Trpivoje.

Kad pozovu da ratuju,
jave se da ih postroje,
da pucaju i gladuju,
Glupomir i Trpivoje.

Porez, dažbine plaćaju,
nikad ništa ne odvoje,
na loše dobrim vraćaju,
Glupomir i Trpivoje.

Politikom se ne bave,
nose kako im ga skroje,
skromno žive, Slavu slave,
Glupomir i trpivoje.

Kad pitaju; “nije loše”,
i gore biti moglo je,
šta imaju to i troše,
Glupomir i Trpivoje.

Nade nam je ponestalo,
pitaš se za to kriv ko je?
a znaš da smo svi pomalo
Glupomir i Trpivoje.

Већ сат времена седим

на тераси.

Пијем кафу полако,

с уживањем.

 

Сам сам.

Тишина убија време

које клизи у недоглед.

Чујем зидни сат,

секундара куца.

Ова самоћа ми прија.

Покушавам нешто да напишем,

а стомак ме обавештава

да постајем гладан.

 

Постављам себи трпезу.

Сечем парадајз,

узимам сланину.

Јогурт је на столу.

Питам себе:

Није ли ово врхунац?

Парадајз, сланина, јогурт и хлеб.

Шта ми друго треба?

На тренутак помислих:

то је то.

Звоно.

 

На вратима поштар.

, Где си, Сале?

Ево ти рачун за струју ‘’

Поглед ме враћа у стварност.

9.800 динара.

Поштар одлази. Ја више нисам гладан.

.

.Рођен сам двадесет година по завршетку Другог светског рата.

Нисам га доживео.

Али је моју генерацију докачио рат у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, на Косову.

Ни револуције нису нам стране.Доживели смо их.

Бомбардовали су нас. И то смо преживели.

Некако.

Преживели смо сва проклетства

Дочекали сва надања.

И кад смо коначно почели да живимо, да имамо,

Bолест ме прикова. Како да је рачунам? Као награду или казну?

За ратове које смо водили, где су ме убијали,

Где сам убијао.

Или као…