Категорија: Uncategorized

Слободна

 

Пожелела сам јуче

да сам зрно песка

у пустињи.

Да сам слободна,

ветар ме носи.

Свуда.

Летим.

Да нисам затворена

у шкрињи.

 

Пожелела сам јуче

да сам

латица маслачка

на ливади.

Да сам слободна.

Ветар ме подиже високо,

изнад шуме.

Докле моје очи досежу.

Игра се, крије ме.

Да нисам ухваћена у мрежу.

 

Пожелела сам јуче,

да сам кап воде у реци.

Да сам слободна.

Ништа ме не плаши.

Брзаци ме носе.

Да нисам заробљена у чаши.

 

Нисам.

Слободна.

Омче су многе са страна свих.

Стежу ме,

чују се суседни гласови.

Ћути.

Буди тих.

Не дозвољавају

мени ни један стих.

 

Јасмина Николић

 

Јутра свићу

умотана у маглу

ноћашњег сећања на прошлост,

задојену магијом музике

правих Цигана,

 

Што предивно преплићу акорде у поноћ.

Време пијанаца,

вечних пратилаца вина

и лепих девојака.

Тренуци створени за вечност.

 

Градски музиканти

ову ноћ претварају у вечност,

све догађаје правдају

младим вином

и занесеном музиком.

 

Било је дивље,

препуно сећања,

плача и смеха,

разбијених чаша,

пробушених мехова хармонике,

гудала бачених кроз прозор,

изгубљених, па поново нађених

младалачких идеала.

 

Али дође крај.

 

Јутро. Свитање.

 

Лош задах јефтиног вина,

последња ноћашња цигарета,

умор и сан.

 

Уз тихо:

 

„Видимо се ноћас.

Otiš’o je, im’o štelu,
kod rođaka s jednim dečkom,
par meseci na bauštelu,
vratio se deda s mečkom.

Belog dana nije vid’o,
samo spavaj, štedi, radi,
svakog leta sprat dozid’o,
sve je lako dok smo mladi.

Pomag’o je redom svima,
udomio brata, snajku,
al’ da dođe nije mog’o,
da sahrani oca, majku.

Nema decu, nema ženu,
u arendu dao zemlju,
rmb’o stalno treću smenu,
sad samuje u prizemlju.

Sa bratom ne razgovara,
srpska posla, zemlja, međa,
rođeni, kažu kad treba,
prvi okrenu ti leđa.

Bogatstvo je zaradio,
usput reumu i giht,
“za koga si to radio?”
tužno kaže; “ih vajs niht!”

Kad ga sretnem ja mu kažem;
“još si ti mlad, ma ne daj se”,
znamo on i ja da lažem,
kroz zube procedi; “šaise”.

Troši nemačku penziju,
na njegov se račun pije,
dobio hipertenziju,
“majne frojnde”, tako ti je.

“Ne bih iš’o da sam znao,
suvo zlato da mi nude,
svoj sam život proćerdao,
kojekude, majne brude!”

Слушајте…

Ноћас сам много размишљао.

Не могу да идем. Не могу да видим ништа. Нисам видео ни

Београд на води, ни Храм.

Ништа.

Све што могу јесте да се сећам некадашњег Београда и мириса који су га пратили кроз време.

Гледајући овај данашњи живот, рећи ћу вам: одрастао сам на улици.

Све што сам постигао, постигао сам захваљујући улици.

Више поштења и више фер борбе има на улици него данас међу људима.

То што не могу да идем и да видим, могу да се сетим и да пишем.

По сећању, са великом сетом, о ономе што је некад било.

А можда…

Мало и да плачем.

Јер свака суза вреди онда када је исплакана за оним што је и

стински било део живота.

 

Наша песма

Кроз залеђено прозорско окно

угледах твој мио лик.

У оџаклији црепуља.

На ковчегу ибрик.

Мирис испеченог хлеба

шири се кроз нашу кућу.

Са радошћу очекујем те, драги,

да направиш нам ракију врућу.

 

Шириш руке и љубиш косу моју.

Довољно за цео дан један.

Доносим нарамак дрва у скуту.

И чујем твоје благе речи:

“Важно је да си ти мени ту”.

Тренутак, а као цео живот је вредан.

 

Блискији смо сада него икада,

док гледамо белину жупе наше.

У зимској ноћи, поред ватре која светлуца.

Пламичци су надвладали таму.

Назиру се кроз наше подигнуте чаше.

Чујем твој шапат:

“Душо моја, не остављам те никад саму”.

 

Наша улица

била је само наша.

 

Слободна територија.

Ту смо учили

да као мали возимо трицикле,

па бицикле,

прве ролшуе,

па ролере.

 

Од њих смо правили троколице,

тротинете,

али не на струју као данас.

 

Играли смо бадминтон.

Девојчице ластиш и школице,

а ми, клинци, фудбал.

 

Толико смо га волели

да смо направили голиће,

организовали турнире

и увек га играли испод бандере,

због светла.

 

Данас су та времена прошла.

 

Основали смо своје породице.

 

Голићи су бачени на ливаду.

Зарасли у траву

 

Сада нека друга деца,

наша деца,

фурају неке своје фазонe

 

А наша улица

остаје само у сећању,

као најлепше игралиште

које смо икада имали.

 

Бандера још увек сија

Наш сјај……

 

Милан Ракић

Јасмина Николић

 

 

 

 

 

 

Захуктао се овај живот.

Другови моји,

са којима сам век проживео,

одлазе ,

изненада,

без поздрава.

 

Шапућем

док улазим у ноћ

прекривену пуцњима

свих оних

који су решили

да нас нема.

 

Много их је.

Али ми се не дамо.

 

Ми смо ти

који и уз жртве

побеђују.

 

Крваримо.

Плачемо.

Уз музику и алкохол,

у првој кафани

ако преживимо.

 

Много вас је.

А ми ,

моја браћа и ја ,

знамо да преживимо.

 

Да волимо.

Да певамо.

Да плачемо.

Да гинемо.

 

У времену

док смо живели ,

макар мислећи

да смо живи.

 

 

Док нам други

не узме

живот.

 

Наше животе.

 

И сада ме прогањају

мириси детињства.

 

Мирис дима

и печене паприке

са кубета

шири се насељем.

 

У то време

свака улица је имала

по неколико њих.

 

Правио се ајвар.

 

Сви су радили.

 

Очеви су доносили дрва,

понеко и пиво.

 

Ми, деца, чаврљали смо

и трчали око ватре.

 

Мајке су печену паприку

стављале у џакове

да се цеди.

 

Сутра ујутру,

ако Бог да,

 

паприка се меље,

ставља у шерпу

и дуго кува.

 

Тај мирис

увукао ми се у мозак

и ћути.

 

Чека…

 

Кад се ајвар заврши,

кува се пекмез од шљива.

 

Е, тога више нема.

 

Само још у мени

ћути,

 

можда плаче.

 

Сећам се…