Балада о Стипици Бумбару
Ноћ кад је умро Стипица Бумбар звезде к’о да су се на небу скриле,
пао је само код атарског пута ,
близу салаша крај Перине њиве.
Следећег јутра,Пера га наш’о
крај пута у сенци трешњиног грања ,
дечачки осмех,накривљен шешир,
као да најлепши сан сања.
Ноћ кад је умро Стипица Бумбар,
некако она је то знала…
Да ли си добро?Упита муж…
Рече-Само ме мало боли глава…
Ту ноћ је провела уз јецаје тихе,
у соби јој беше тешње и тешње,
тргну се само када кроз прозор
осети мирис процвале трешње.
Била је кћи трговца Млинка,
фела што сваког гледа с’ висина,
а он весељак,дланова грубих
типичан пример сиромашног сина.
Пољупци уз мирис трешњиног цвета, била му је центар света.
Све док једаред пред његову кућу,
дође њен отац и запрети смрћу
Под трешњиним дрвом,
сав разорен тугом,
глед’о је сватове
што воде је другом…
А љубав?
То ти је посебна категорија бато.
Неко је сретне у трептају ока,
неком је то само суво злато.
Некад је осетиш у сетном стиху,
ил’ лошем штимунгу старе гитаре.
Неко и не зна да крај ње је прошао,
неко је неда,ни за какве паре.
Неке је усне помену тек,
онда када већ буде касно.
Некад и не знаш да глува тишина,
уме волети онако, баш гласно.
Неко упорно за њом трага,
ал’ је не спозна до краја света.
Неком је она највећа казна,
у пролеће када трешња процвета…
