Слушајте…
Ноћас сам много размишљао.
Не могу да идем. Не могу да видим ништа. Нисам видео ни
Београд на води, ни Храм.
Ништа.
Све што могу јесте да се сећам некадашњег Београда и мириса који су га пратили кроз време.
Гледајући овај данашњи живот, рећи ћу вам: одрастао сам на улици.
Све што сам постигао, постигао сам захваљујући улици.
Више поштења и више фер борбе има на улици него данас међу људима.
То што не могу да идем и да видим, могу да се сетим и да пишем.
По сећању, са великом сетом, о ономе што је некад било.
А можда…
Мало и да плачем.
Јер свака суза вреди онда када је исплакана за оним што је и
стински било део живота.
(Прочитано: 22 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.252.001 пута)
