ЛАЖ ПОСТАЈЕ ИСТИНА – КОЗИЋ САША

Сенке прошлости јуре небом, тражећи понор могућих догађаја у којем нема сећања, већ само горак укус истине.

Историја плаче, љубећи своје стопе које играју по прашини свих изгубљених векова, модерних, а старих догађаја који наше животе гурају у легенде, претварајући све у епоху људске трагедије.

Не марећи за редослед ствари, време је променило лица догађаја.

Истина је улепшана и покопана, а све то у име неког новог реда, нове стварности која је испливала на површину лажи.

И са њом ће се живети годинама, можда и вековима, мислећи да је сурова прича једин истина.

ИСТИНА И ТИШИНА – КОЗИЋ САША

У мојој соби влада мрак

и тишина која пара истину.

 

Шум мога уздаха

делује фрапантно на мозак

који потврђује да звук

ремeти интиму душе

и тела

 

Спојене неспојивим лепком

ноћи и мира

који ударају директно

у мозак спавача.

 

Имитиракјући незаинтересованост за догађаје око себе,

дајући шансу за нестварне идеје,

Изазивајући своје ја

затворено у мислима самог сна

и који долази изненада

из искрене туге

 

Постојећег универзума истине

у сваком од нас

где снови постају јава

наших надања и жеља

Стварне истине наших

умормних живота

ЗИДНИ САТ – КОЗИЋ САША

У нашу породицу ушао је пре четрдесет година.

Донео га је покојни отац.

Од тада, па све до данашњих дана, радио је непрекидно, без престанка.

Нико никада није сазнао одакле је дошао.

На око леп, браон боје, дрвен, лакиран.

На сваких пола сата оглашавао се једним:

Дооонг.

А читав сат оглашавао је ударцима, бројећи сате.

Отац га је добио на поклон од некога за кога нам никада није рекао ко је.

Много га је волео.

Чистио га је, подмазивао, навијао и уживао у њему.

Отац је умро.

Умро је и сат.

Радио је када је хтео и колико је хтео.

Време од очеве смрти је пролазило.

Млађи син је порастао.

Завршио школу за лабораторијског техничара.

Почео да ради.

А ја сам пао и повредио кук.

Лежим у кревету.

Једног дана дође млађи син и донесе велики телевизор, 55 инча

Хоће да га стави у дневни боравак.

Само ме је питао:

,, Могу ли да скинем зидни сат да окачим телевизор ‘’ ?

Рекао сам да може.

Сат је скинуо са зида и окачио га у моју собу.

Погледао сам га.

Сат мог оца.

Сат који је стао онога дана када је и он отишао.

А сада је поново у мојој соби.

Само још да га поправим

МОЛИТВА И ВАПАЈ

О, Боже гдје си, да ли чујеш
вапај остављеног народа свог,
Погледај како нас у ланце вежу
а нигдје помоћи, ни знака твог.

Превише је цвијећа згажено,
безброј голобрадих младића
на крвавом путу негдје застало,
небројено у лету је пало птића.

Кроз вијекове су шумили јавори
успаванку за покој мученика,
кристалне кише квасиле очи
раширене у страху од силника.

Трепере звјезданом Васељеном
душе рајске сјајем праведника,
из прошлости у садашњост исто,
руке Србосјека, Понтиа крвника

и његових легија, на срцима
оставише печат за будућност,
дуго чекање на ново Васркснуће,
за истријебљене једину могућност

Лако је њима, расте их све више,
нису их водили на стратишта,
под грло им нису стављали нож,
нама вијековни губици и ратишта,

док Цркве цвиле, весело не звоне
За Православље и опстанак голи.
Зато је за нас свака хумка светиња,
зато нас сваки увели цвијет боли.

 

ДОК ЧЕКАМ ВРЕМЕ – КОЗИЋ САША

Постао сам он ,

а он је постао ја .

 

Пола сам човек ,

а пола имагинаран лик .

 

Мени није дозвољено ништа ,

а њему све .

 

Иде поред мене ,

све гледа, посматра ,

сваки мој корак ,

сваку моју грешку .

 

Боле ме његове мисли

у сутрашњем сивилу јутра .

 

Чекам

његову похвалу

или казну .

 

Не знам шта да очекујем.

Шта год буде , биће .

 

Добро или зло по мене ,

надам се добру .

 

Зло правио нисам .

Вера ми је јака .

Невоље не очекујем .

 

Добро се добрим враћа ,

тако се и понашам .

 

Уосталом ,

видећемо сутра ,

када дође време

ТИШИНА – КОЗИЋ САША

Тишина је та која јури

наше јауке душе,

затворене у мехур од живота

настао током свих година

овог нашег турбулентног живота.

 

Јуримо горе-доле

по бескрају мирисних

мисаоних ливада,

док наше лудо време

пише нашу историју.

 

Пише је од свих

свесних,

а богами и несвесних догађаја

који нам се,

кад  тад,

врате на наплату.

 

Хтели ми то

или не.

 

А то понекад боли.

 

Изгубиш дах,

не можеш да дишеш,

губиш се

у раскораку времена и простора.

 

И када изгубиш сваку наду,

када помислиш

да више нема излаза,

 

изненада дође

некакво решење

 

које ти се,

у том тренутку,

учини

као право.

 

Можда и јесте.

 

А можда је

само још

један мехур

у коме живот

наставља да нас

јури.

Biti Nastav(NIKO)M

Nekad gospodin to beše,
u odelu sa kravatom,
svi da budu ko on hteše,
uvažen sa dobrom platom.

Dav’o i tražio znanje,
i packa poneka pala,
to se zvalo vaspitanje,
sva su ga deca slušala.

Roditelji govorili;
“udri kad ne bude znao”,
pa bi kući nastavili,
tamo gde je on stao.

Od Unicefa, Uneska,
stigoše dečija prava,
džabe olovka i sveska,
kad ostane prazna glava.

Da se najavi kad pita,
koji red i koja strana,
šta mora da se pročita,
na kom času i kog dana.

Roditeljima šerujem,
greške, propusti, šta, kako…
“Znate i ja sam iz struke,
napis’o je tačno tako!”

“Privatni profesor kaže,
da treba pet da mu date,
on nas nikada ne laže,
žalićemo se da znate”.

Inspekcija zatim sledi,
trkeljišu se papiri,
izjave svima prosledi,
ćuti, malo se primiri.

Sve piše u zapisniku,
šta ti se na teret stavlja,
i rešenje nastavniku,
“nemoj da ti se ponavlja!”

Rizikuješ kad daš keca,
da te svi ponižavaju,
škola, roditelji, deca,
od tebe svi bolje znaju.

Direktor će da te “štiti”,
“grešio si”, manja plata,
“daj pet, il’ će svašta biti,
znaš ti ko je njegov tata?”

Skrajnut u svakom pogledu,
rob čitavog radnog veka,
na piskaralo te svedu,
bez dostojanstva čoveka.

Od gospode do prosjaka,
nepriznat delom i likom,
od države i prostaka,
još se zoveš nastav(NIKO)M.

Za sve kolege prosvetne radnike i ostale koji shvataju važnost obrazovanja.

НЕСПОКОЈ

На улицама малог града
на Ушћу и мосту старом
вољеше се двоје младих
некад давно, некад давно.

Али сјећање тихо тече,
у сновима их живо прати,
неспокој ће једног дана
прошлу љубав да им врати.

Године су брзо прошле,
Прохујала топла љета,
двоје младих и сад траже
сјај у трави да процвјета.

Жеља грије, чежња топи
тужна срца што се воле,
размрсит ће чвор поноса
Једну грешку да преболе.

ЗАТВОР – КОЗИЋ САША

Имам понекад осећај

да ме је болест ставила у затвор.

 

Сам себе једем.

То ми је дијагноза.

 

Робијам казну

за коју нисам крив.

 

Моје мисли лутају

непознатим пределима мога мозга,

у нади

да ћу од самога себе побећи,

да ћу макар мало

болести утећи.

 

Побегнем ја,

али ме она стиже.

 

Осетим њену тежину

њену суровост,

њену близину.

 

Ипак знам

да је нада последње

што умире.

 

Али не долази увек.

 

Долази само

онима који јој,

упркос свему,

не престану да се надају.

ГЛУВО КОЛО – КОЗИЋ САША

 

Ноћас

У глуво доба ноћи

пробудише ме

ударци ногу о под.

 

Глуво коло.

 

Пет Крајишника,

љутих момака,

играју коло

 

Моја мајка,

у углу,

мртва плаче.

 

Марамом брише сузе

које боле,

које пеку.

 

Опет нас протерују,

кољу,

убијају,

као и 1941.

 

Мајка је из Цазинске крајине,

рођена Кецман,

из Бужима,

,,Доброг села”

закланог и спаљеног 1941.

 

И онда 1995.

 

Коло игра,

мајка плаче.

 

На календару ,

4. август 2026. године.

 

Тридесет година

од крвавог злочина.

 

Крваве „Олује“.

 

Запамтите:

ми смо као коров.

 

 

Опет ће Срби

играти глуво коло

на својој земљи.