Наша песма
Кроз залеђено прозорско окно
угледах твој мио лик.
У оџаклији црепуља.
На ковчегу ибрик.
Мирис испеченог хлеба
шири се кроз нашу кућу.
Са радошћу очекујем те, драги,
да направиш нам ракију врућу.
Шириш руке и љубиш косу моју.
Довољно за цео дан један.
Доносим нарамак дрва у скуту.
И чујем твоје благе речи:
“Важно је да си ти мени ту”.
Тренутак, а као цео живот је вредан.
Блискији смо сада него икада,
док гледамо белину жупе наше.
У зимској ноћи, поред ватре која светлуца.
Пламичци су надвладали таму.
Назиру се кроз наше подигнуте чаше.
Чујем твој шапат:
“Душо моја, не остављам те никад саму”.
(Прочитано: 10 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.252.006 пута)