Категорија: Uncategorized

Устао сам.

Уморан.

Од чега , не знам.

Имам утисак као да ме је воз прегазио, или је можда терет година.

Сада, кад мало размислим, нисам леп.

Не знам да глумим.

Играо сам фудбал као дете, кошарку никада нисам играо.

Певам када се запијем.

Све у свему , ништа посебно.

Цео свој живот причам. Ни сам не знам колико ме је пута прича увукла у проблем, а много ме је пута и извукла из њега.

Тако да прича и причање играју велику улогу у мом животу.

Не волим да радим.

То је то.

Неко ми је некада рекао, а ко не знам.

Можда сам и сам себи рекао:

„Зашто не би све приче које су неиспричане записао?

Нека их прочитају они који сматрају да вреде.“

Тако да сада не причам.

Пишем.

Има ту нешто…

Ево, и сада пишем.

Ко мисли да вреди прочитати нека чита.

Немам шта друго да кажем.

Идем да кувам кафу

Годинама ја живим овако.

Лети на тераси у колицима,

зими у соби,

на кревету или у столици.

 

Гледам кроз прозор,

снег,  кишу, ветар…

 

Тече време, у неповрат,

годинама уназад.

 

Некада читам, некада пишем…

 

Пишем много,

о свему и свачему,

да не заборавим сва лепа времена,

прошла прохујала некада брзо,

некада полако.

 

Сва та сећања остала су у мени,

чекала тренутак да сазру,

да изађу из мене,

да некоме очи засијају од суза и милине.

Да покушам да лепота нашег живота не оде у заборав

Да га време незакопа

 

И ову ноћ сам пробио

дочекао јутро

Глас разума давно сам изгубио

Још само нека измаглица прошлости

Доказују да сам

Некада био човек

 

Сада живим живот мртвог човека

Хватам се за зидове када ходам

Као паук јурим неке трице и кучине

 

Плетем мреже

Ловим гласове давних дана

Када смо били деца анђела

Када нисмо имали данас а камоли сутра

 

Умирали сретни и изгубљени

Временом као велики грешници заборављени

 

Само још зоре заглављене

У придошлим каналима нашег смрада и неспокоја

Мртвим језиком говоре

 

Уканалише нас

Брате

Слушам ноћас како ветар вришти,

чупа гране,

помера црепове.

 

Олуја је.

 

Налети јаке кишe

топе земљиште.

Провала облака и град се спуштају.

 

Бујице воде надиру са свих страна.

Београдски потоци надолазе набујали.

 

Београд је потопљен.

 

Још понеки закаснели пролазник трчи улицама,тражи заклон.

 

Сви су побегли са улица.

Велика је олуја.

 

Облаци су зацрнели небо.

 

Звезде полако пробијају облаке

Месец се последњи појављује,

права скитница.

 

Очекује кишне капи

Видевши да их нема,

засија много јаче,

па истера све скитнице и разне живуљке напоље.

 

Полако се град враћа у нормалу

 

Не верујем,

заиста не верујем,

да нико, ама баш нико,

не написа нешто

пошто су јавили

да је ГЕНЕРАЛ умро.

 

Мада ми знамо

да су га убили.

 

Српску је створио,

одбранио,

Србима понос

у срце и душу вратио.

 

Генерал, Србин,

СРБЕНДА,

ГРОМАДА од човека.

 

Генерале,

племе твоје

није те заборавило.

 

Твоја жртва

је и наша.

 

Уз гусле

ће те опевати,

у историју Срба

те ставити.

 

А ти, Генерале,

у небеском корпусу,

са осталим ратницима,

своје племе чувај.

 

У моје снове понекад
залута птица радосница,
тиха и нежна,
да ми не дозволи
да тугујем и патим.

Зове ме да полетим
изнад свакодневних брига,
да у њеном гнезду
цвркућем, играм,
певам и плешем.

Понекад ме изненади
кад песмом заголица
моје љубавне снове
и пробуди у мени,
оно што је дуго ћутало.

А онда својим гласом радости
обрадује све моје жеље
које се скривају у тишини
и нежно ми шапне:

Не бој се да сањаш,
још увек имаш крила.

Iz sive mase, moždanih kora,

pritiska tupo poput bruha,

težinom stoletnog mramora,

parališuće sivilo duha.

 

Kao tmurni oblak što nosi grad,

patina sa crkvenog zvona,

lepljivi smog što ogrne grad,

gušeći lament sivog betona.

 

Brižljivo gajimo iskru ideje,

da sivi dim ne ugasi plamen,

dok podsvest nam se grohotom smeje,

a kosa sedi, pramen po pramen.

 

Siva se magla na kraju digne,

i mrkli mrak pred zoru bledi,

svakim se putem nekuda stigne,

jer čekat’, ćutat‘ u mraku ne vredi.